Zaštita najmlađih u Nemačkoj

Verner Roskoš, šef službe pomoći porodici u Uredu za mlade u Bonu, ovako komentariše učestale vesti o zlostavljanju dece.

"Znamo, na primer, da je pre godinu dana u susedstvu rođeno dete, i mi to dete nikada nismo videli. Ili: leti, kada su prozori otvoreni, danju i noću čujemo vrištanje bebe. To ne može biti normalno".

Većini problematičnih porodica potrebna je pomoć u vaspitanju koju pružaju kako ovaj ured tako i privatne službe. No, u oko 40 slučajeva radi se o konkretnom zlostavljanju dece, kaže Roskoš.

"Često se dešava da roditelji ili samohrani roditelji - u pravilu majke - u situacijama kada su pereopterećeni gube živce i udaraju ili zlostavljaju decu. To često prate konzumiranje alkohola ili droga. Često nasilje potiče iz same porodice ili iz njenog direktnog okruženja".

Neke porodice se same obraćaju Uredu za mlade.No, za mnoge, ova ustanova sa beličastim zidovima, starim stepeništima i linoleumom iz 50-ih godina još uvek izgleda više kao da kontroliše a manje kao da pomaže. Zbog toga se u nekim gradovima pokušava sa povezivanjem institucija u mrežu.

U centrali "Karitasa" u Bonu može se zakazati termin u opštem socijalnom savetovalištu. Pri tome je glavna tema obično finansijsko obezbeđivanje egzistencije za porodicu. Kada se uspostavi poverenje, često na svetlo dana izbijaju i drugi problemi, kaže Monika Domen iz Karitasa.

"Finansijske teškoće su često samo simptom. Često u porodici ima problema, u vaspitanju, sa decom. Time ne možemo da se bavimo. Ali možemo da obavestimo Ured za mlade".

U gradu kao što je Bon, u 20 do 30 slučajeva godišnje, deca se odvajaju od porodica - bar privremeno.