Zašto su žene srećnije?

Nedeljnik Cajt piše o izdaji američkog sna:

Kriza u SAD-u je više od finansijskog debakla. Hteli mi to ili ne, moraćemo i mi da platimo. Bes se širi - i to veliki. Prvi put se pojavio kada je Buš počeo „rat protiv terora“, koji je u svakom smislu te reči, prevazišao sve granice. Kada je Buš – kršeći međunarodno pravo - umarširao u Irak. Kada je napravio besramni logor za zarobljenike u Gvantanamu. Bes se pretvorio u preneraženost kada je američka vlada zvanično počela da raspravlja o legitimnosti mučenja. Od tada ta zemlja više nije bila naša.

I sada, kao da najgore mora da dođe na kraju, bankari sa Vol strita su iz čiste gramzivosti doveli finansijsko tržište do dna i to brzinom koja je probudila strah od povratka svetske privredne krize iz 1929. godine.

11. septembra 2001. godine pariski “Mond” je pisao: „Danas smo svi Amerikanci”.

Problemi tek slede

Mi smo i danas ponovo Amerikanci. Možda ne srcem. Ali razum nam govori da će ono što sledi nakon finansijske krize doneti mnogo veće probleme od onih koji su nastali nakon terorističkih napada. Američki san jeste nagrižen. Zbog političkih i vojnih ekscesa, moralnog pada, besramne grabežljivosti. Ali ipak. Ko ne želi da ga spasi? U svakom slučaju nismo sanjali kineski san. Ni ruski. A budimo iskreni, niko ne sanja ni evropski san. Dakle, američki san ostaje naš san. Činjenicu da ga je američka vlast pod Bušovim vođstvom izdala moraćemo svi da platimo.

List Handelsblat u članku pod naslovom „Akerman traži plan za hitne slučajeve u Evropi” piše:

Jozef Akerman, predsednik Dojče bank, predlaže evropski plan za spasavanje hitnih slučajeve na finansijskom tržištu poput onoga koji postoji u SAD. Podršku je u svakom slučaju dobio iz Pariza. Francuska takođe želi takav plan. Nemačka je, međutim, uzdržana kada je reč o takvim planovima. Ali zbog finansijske krize Nemačkoj očigledno jeste potreban evropski “paket za spasavanje”. Ako Amerika odobrava takve pakete, onda bi i Evropa trebalo da bude spremna da nađe slična rešenja”, smatra Jozef Akerman. Ovakve mere nisu hitno neophodne ali moraju da postoje.

Železnica i obeštećenje

Berlinski list Tagescajtung piše o nameri Nemačke železnice da obešteti putnike u slučaju kašnjenja vozova. U članku pod naslovom “Nisu u pitanju minute” čitamo:

Nemačka vlada predlaže da železnica plati štetu svaki put kada vozovi kasne. I šta radi nemačka železnica? Raduje se.

Železnica smatra da će na taj način budući evropski zakoni biti dobro primenjeni. To pobuđuje sumnju. Naime, tek u slučaju zakašnjenja od najmanje sat vremena, železnica plaća 25 odsto od cene kupljene karte. Ministar za zaštitu potrošača iz CSU Horst Zehofer ide korak dalje. On traži da se potrošačima novac vrati posle 30 minuta zakašnjenja.

Međutim, pitanje minuta zaista nije odlučujuće. Mnogo bitniji je način na koji putnik uopšte može da naplati nanesenu štetu. Železnica već sada nudi odštetu putnicima koji predugo čekaju. Putnik samo mora da dobije potvrdu kod konduktera ili najkasnije u roku od dva dana da prijavi zakašnjenje na šalteru za prodaju karata, gde dobije ček koji onda, uz puno muka, eventualno može unovčiti. Do sada je to, dakle, bila lepa strategija Nemačke železnice da na papiru demonstrira ljubaznost prema potrošačima, ali u praksi je zaobilazila svoje obaveze. Pravila oko zakašnjenja vozova i naplate štete železnica čuva kao veliku tajnu.

Do sada to je bila jedna lepa strategija preduzeća - na papiru je sve bilo korektno, ali na kraju ipak nisu morali da plate, jer je sve bilo pod velom tajne.

Zašto su žene srećnije

Minhenski list Zidojče cajtung piše da je naučno potvrđeno da su žene u poznijim godinama srećnije od od muškaraca zato što su sposobne za pet vrlo bitnih stvari:

1. Da žive same. Žene su se navikle, da organizuju svoju svakodnevicu. Brinule su o porodici i tako naučile da brinu i same o sebi.

2. Da neguju prijateljstva. Žene su komunikativnije od muškaraca, imaju prijateljice, angažuju se na socijalnom planu, poznaju puno ljudi, što je veoma bitno za dostizanje životnog zadovoljstva.

3. Da ostanu radoznale.

4. Da se snađu kada se dogode promene. Rađaju decu, pauziraju u poslu, pa se kasnije opet vrate u posao.

5. Da sebe ne shvataju previše ozbiljno. Muškarci se definišu preko poslovnih uspeha. U penziji se često osećaju suvišnima. Žene prilagođavaju svoje samopouzdanje promenama u godinama, gledaju manje uplašeno. I manje egoistično na život.