Za 19 evra do Londona

Danas, pet godina kasnije, ponuda u sektoru letova se dramatično izmenila. Sledeći primer irskog Rajanera, desetine jeftinih avioprevoznika leti sa nemačkih aerodroma. Najpoznatiji među njima su Džermanvings, Hapag-Lojd Ekspres, Germania i Er Berlin, dok je u međuvremenu na diskaunt-ponude prešla i Dojče BA, koja ni u kom slučaju kao takva nije počela poslovanje.

Takozvani no-frils-erlajns – dakle, avioprevoznici kod kojih nema dodatnih ponuda – čitavim nizom mera štednje troškove, u odnosu na etablirane firme koje nude linijske letove, smanjuju za skoro dve trećine. Mašine su produktivnije jer imaju tešnje raspoređena sedišta pa mogu da prevezu više putnika i jer na tlu provode vrlo krako vreme. Da bi karte prodavali po ceni nižoj od one koju nudi konkurencija, jeftini avioprevoznici pojednostavljuju postupak ukrcavanja odnosno ček-ina, naplaćuju hranu i piće na letovima ili prodaju karte putem interneta. Diskanuteri su od nedavno počeli da u mašine ugrađuju sedišta koja ne mogu da se obore, zbog čega i njihovo održavanje košta manje. Iz Rajanera, na primer, najavljuju da će izbaciti i pregrade sa zadnje strane naslona kako bi dodatno uštedeli na čišćenju.

Ove kompanije odbacuju svaku insinuaciju da štede i na bezbednosti. I udruženje pilota u Nemačkoj Kokpit potvrđuje da svi jeftini avioprevoznici ispunjavaju zahteve koje postavlja zakon. Ipak, nije dovoljno ispunjavati samo minimalne standarde, kaže predsednik Kokpita Markus Kišnek i ukazuje da je od odlučujuće važnosti kultura bezbednosti unutar samog preduzeća – te da po tom pitanju Germania i Er Berlin ostavljaju loš utisak. Ni Rajaner i Izi Džet, najveći evropski jeftini avioprevoznici, ne posvećuju toj temi dovoljno pažnje, primećuje Kiršnek. On kao pozitivne izuzetke ističe Hapag-Lojd Ekspres i Džermanvings.

U Evropi je trenutno aktivno oko 50 lou-kost-kerijera – kako glasi internacionalni naziv za jeftine avioprevoznike. Oni su u početku za destinacije odabirali pre svega regionalne aerodrome kakav je Han i mesta poput Algera u Italiji ili Monpeljea u Francuskoj, koja do tada nisu bila ubeležena na turističkim mapama. Sada su glavni ciljevi diskauntera sve više megalopolisi, kakve čine industrijsko-finansijski centri zapadne Nemačke i severne Italije, ili klasična mesta za odmor na obali Sredozemnog mora.

Za regione u koje lete, posebno ako je reč o onima koji nisu preterano atraktivni, povoljne veze sa drugim regionima preduslov su za uspešan razvoj turizma. Pošto aviokompanije to znaju, traže od regiona da im plaćaju. Nedavno se, na primer, udurženje hotelijera u Gdanjsku obavezalo da subvencijama pomaže jeftinog prevoznika Er Polonia kako bi ovaj grad bio uvršten u njihov plan letenja. U drugim zemljama ili regionima sami aerodromi, pod firmom pomoći u privrednom razvoju, subvencioniraju lou-kost-kerijere – i to tako što snižavaju takse ili reklamiraju avioprevoznike.

Da takva podrška može da bude nelegalna pokazao je najnoviji slučaj belgijskog aerodroma Šarloa. Evropska komisija je zatražila od Rajnera da vrati deo dotacija koje je dobio od regionalne vlade Valonije. Komisija planira da subvencije generalno ograniči, što predstavlja pretnju upravo ovom irskom prevozniku jer je on na dotacije posebno oslonjen.

Jefitini avioprevoznici podršku, s druge strane, sve češće dobijaju od turističkih kompanija koje sa njima sarađuju. Od početka godine, recimo, koncern TUI korisnike svojih paket-aranžmana prevozi sopstvenim no-frils-erlajnom, Hapag-Lojd Ekspresom, dok Džermanvings korisnike Nekermanovih specijalnih ponuda prevozi na Majorku. Još prošle godine je veliki program studijskih putovanja Studiosus počeo da kao opciju nudi i letove jeftinim avioprevoznicima. Ni ljudima koji zarađuju puno nije nezamislivo da lete jeftino, smatra direktor Studiosusa Peter-Mario Kubš. Sličnog je stava i Mihael Garfens, šef aerodroma Keln-Bon, koji kaže: ”Ima onih koji za 19 evra lete za Rim da bi tamo odseli u hotelu sa pet zvezdica”.

Stručnjak za turizam u nemačkom ministrastvu spoljnih poslova, Volfgang Mesinger, izričito govori i o potpuno drugačijoj vrsti klijentele ovih jeftinih avioprevoznika. ”Ovakve ponude su na letenje navele mnoge koji ranije uopšte nisu putovali i koji nemaju odgovarajućeg iskustva”, primećuje Mesinger i dodaje da se svako malo takvi putnici mogu videti na nekom od inostranih regionlanih aerodroma kako zbunjeno pokušavaju da shvate šta im je dalje činiti i čude se što na svakom aerodromu nema konzulata.

Loša iznenađenja su doživeli i poneki kupci nekretnina u inostranstvu koji su se prilikom izbora letnjikovca orijentisali prema lou-kost-relacijama. Takvih primera ima sve više, upozorava Nemačko udurženje za zaštitu nekretnina u inostranstvu i ističe da se, dugoročno gledano, na no-frils-prevoznike niko ne može osloniti. Predsedavajući DSA, Peter Šelhorn, podseća: ”Bilo je destinacija – poput Perpinjana u južnoj Francuskoj, na primer – od kojih su jeftini avioprevoznici vrlo brzo odustajali".