Za i protiv samita G8

Ako jedna grupa država proizvodi više od dve trećine svetskog društvenog proizvoda , ako je odgovorno za polovinu svetske trgovine, ako daje više od dve trećine razvojne pomoći širom sveta ,zašto onda predstavnici tih država ne mogu da se sastanu i razgovaraju? Šta je loše u tome da se analizira privredna situacija, prepoznaju moguće opasdnosti i reaguje na njih? Da li je pogrešno što se već godinama pozivaju predstavnici afričkih država,kako bi se čuo njihov glas i bolje razumeli njihovi problemi? Zašto da se u dijalog ne uvuku i Kina, Indija i druge države koje beleže brzi privredni rast?

Malo više blizine narodu bi bilo dobro. Ta blizina je postojala na poslednjem samitu u Nemačkoj 1999.godine u klenu, kada je američki predsednik od hotela išao preko ulice ka pivnici. Ali, onda je došla Djenova 2001.godine i prvi mrtvi, a kasnije i 11.septembar. Od tada je svet drukčiji i ograde su veće. Ali, ne bi li trebalo baš zbog toga da više razgovaramo jedni s drugima?

Naravno da svet ne može da se poboljša za tri dana. Ali, države G8 ne funkcionišu samo ta tri dana samita. To je proces koji traje, sa brojnim susretima na svim nivoima i širom sveta. To nikako nije zamena za UN. Ali, da li zbog toga ne sme da postoji G15, ili G20 ili G77?

I još samo nešto: globaliziju nisu izmislile države G8. 1610 .godine je iz Japana brodovima stigao čaj u Amsterdam. Tada nije bilo G8. Globalizacija nije fenomen koji nas je snašao. Imamo mogućnosti da je sami oblikujemo. I to je ono na šta mnogi demonostranti žele da skrenu pažnju. Ali, pošto globalizacija nema neko odredjeno sedište, Hajligendam mora to da odradi.

Zbog toga nije dovoljno biti samo protiv. Još bolje je postaviti pitanje šta bi bilo da nema G8?

Niko ne želi da zabrani šefovima država i vlada G8 da se jednom godišnje sretnu. Njihove države doprinose blagostanju u velikom delu sveta, ali i štete životnoj okolini više nego druge zemlje. Time raste i odgovornost , ne samo za sopstveno blagostanje, već i za ceo svet. U to nas uveravaju teme o kojima će se razgovarati na smaitu G8, ali ne i rezultati.

Jer, rezultata i nema. Samit u Kelnu pre osam godina je izuzetak koji potvrdjuje pravilo. Tada je bilo zaključeno da se jednoj grupi siromašnih država otpiše trećina duga.

Od tada postoje samo saopštenja o namerama, dobri saveti drugima i obećanja koja se ne drže. Za države koje su svesne svoje dogovornosti, to je suviše malo.

To je i razlog zbog čega hiljade ljudi demonostrira u Hajligendamu: kako bi potestili šefove država i vlada da postoji velika razlika izmedju onoga što govore i onoga što rade . Tvrdnja da su protesti upućeni na pogrešnu adresu ne stoji. Kome bi inače trebalo da se obrate demonostranti, ako ne vladinim predstavncima svojih država?

Naravno da i kritičari samita znaju da osam država čiji će se predstavnici sresti, ne mogu da reše sve probleme ovog sveta. Zbog toga bi od samita trebalo zahtevati da se uradi ono što se može.

Umesto toga, svake godine doživljavamo pokušaj zamazivanja očiju. Ništa ne ukazuje na to da bi ove godine u Hajligendamu moglo da bude drukčije. Na žalost.