Zabrana prodaje knjige Maksima Bilera

I dalje je nejasno da li će izdavač Kipenhojer/Vič podići tužbu. ”Moramo najpre da prostudiramo obrazloženje presude”, rekao je portparol izdavača. Senat u Minhenu je saopštio da se roman još uvek može spasti, ako autor izvrši dalje intervencije. Autor je to već jedanput učinio, ali je sud došao do zaključka da to nije bilo dovljno. ”Radilo se o pukoj kozmetici, i valja učiniti minimum na planu umetničkog oneobičavanja u predstavljanju građe, tako da knjiga bude umetničko delo”, rečeno je na sudu.

Javnost u Nemačkoj je zgranuta ovakvim postupkom pravosuđa. Najedanput je umetnički doživljaj i umetnčki postupak postao ne samo predmet zakona, nego i nakonodavstva.

Maksim Biler, koji je rođen 1960, u Pragu, i koji od 1970 živi u Nemačkoj – autor veoma hvaljenih knjiga ”Zemlja očeva i izdajnika”, ”harlem Holokost” i ”Ćerke” - je u knjzi ”Ezra” izneo povest o familijarnim odnosisma, radeći, kako je i sam rekao, autobiografski.

Ovakve reakcij nisu novost u umetnosti i književnsoti. Zadiru one duboko u početke istorije književnosti, i prate je do danas. Prisetimo se samo da je roman ”Beton”, velikana nemačke književnosti Tomasa Bernharda, dugo bio zabranjen takođe zbog prepoznavanja javne ličnosti. Slično se dogodilo i filmskom umetniku Fazbinderu, u čijoj drami se prepoznala jedna od najmarkantnijih ličnosti javnog života. Nedavno je i Martin Valzer skandalizovao javnost, pošto je, navodno, opisivao kritičara Marsela Rajh-Ranickog.

Dakle, dok se u totalitarnim režimima knjige zabranjuju zbog nemoralnog i antiideloškog stava pisca, u demokratiji su uvređene i prepznaju se u knjigama realne ličnosti. Imali tu – kada je reč o sudbini knjige – uopšte neke razlike? I ko daje za pravo sudstvu da odlučuje o umetničkoj vrednosti jedne knjige?