Zatvor kao babaroga za omladinu?

Dvanaest pari martinki uredno su poređane pred jednom sudnicom u gradiću Bernau pokraj Berlina. Siguran znak da u sudnici sede mladi neonacisti, a da proces vodi Andreas Miler, „najoštriji nemački sudija za omladinu“, kako ga naziva bulevarska štampa. Miler u svojoj sudnici voli da pokaže snagu sistema – nosi crnu odoru, iako to nije obavezno, traži da svi ustanu kada ušeta u sudnicu, a martinke, obavezni deo neonacističkog autfita, Miler je jednostavno zabranio.

Čvrsta ruka

„U principu ne želim da smestim mladog čoveka iza rešetaka, ali to je nekada jednostavno neophodno“, kaže Miler za DW. Tezu da je zatvor često jedina satisfakcija za žrtve, ali ujedno i pomoć za mlade delikvente Miler razrađuje u nedavno objavljenoj knjizi „Dosta socijalne romantike!“ „Delikventima mora da bude jasno kao dan da će, ako prekorače određene granice, dopasti iza rešetaka. Kada se to razglasi po kraju, onda i ostali omladinci znaju – ovaj sudija se ne šali“, priča nam Miler.

Zatvor kao babaroga? To nikako ne funkcioniše, kaže čuveni kriminolog Kristijan Pfajfer, najglasniji kritičar Milerove knjige. „Zatvori su fakulteti za nasilje, a ne ustanove za prevenciju“, kaže za DW Pfajfer, inače šef Instituta za kriminologiju Donje Saksonije. Za potrebe jedne studije je njegov tim ispitao 6.000 mladih (od 14 do 21 godine) po popravnim domovima i zatvorima i zaključio da je svaki treći samo u poslednje četiri sedmice tamo bio žrtva nasilja. Dodaje da „pojedinci profitiraju od pomoći i terapije u zatvoru, ali na većinu robija utiče negativno“.

Brojke i tumačenja

Pfajfer rado ističe kako on „nema mišljenje, nego činjenice“. Prošle godine je bilo 470.000 prestupnika do 21 godine, ali Nemačka beleži najveće smanjenje nasilja među mladima u čitavoj Evropi; najteži prestupi poput ubistava opali su za 46 odsto od ujedinjenja Nemačke; u poslednjih 15 godina u školskim dvorištima ima čak 56 odsto manje slučajeva kada je neko toliko isprebijan da mora da se javi u bolnicu. Sve u svemu, zaključuje Pfajfer, nemački podmladak od početka novog milenijuma nije bio tako miroljubiv kao danas.

Andreas Miler ove statistike u svojoj knjizi ironično naziva „ružičastim“. Nasilje je i dalje sveprisutno, piše, a nešto povoljnije statistike objašnjava dolaskom novije generacije sudija za omladinu koja presuđuje oštrije. „U poslednje dve decenije su sudije za omladinu bile opterećene time da presuđuju što mekše. To se polako menja. I time što s vremena na vreme moramo da kažnjavamo strogo mi zapravo smanjujemo broj delikvenata i praznimo zatvore“, tvrdi Miler.

Očekivano, Kristijan Pfajfer stvari vidi sasvim drugačije – to što zatvori više nisu krcati ima da se zahvali pre svega blagim kaznama i dobrom socijalnom radu sa mladim delikventima. Dodaje da je broj zatvorskih kazni u poslednjoj deceniji smanjen za petinu, ali da su na statistike uticali i drugi faktori: „Zakonodavac je 2000. godine ukinuo pravo roditelja da tuku svoju decu, a poznato je da zlostavljana deca kasnije pokazuju sklonost ka nasilju. Osim toga je alkoholizam među mladima rekordno nizak, kao i njihova nezaposlenost, a drastično je smanjena prihvatljivost nasilja među omladinom“, nabraja kriminolog.

Jin i Jang

Trenutno sudija koji se bavi omladinom, a to u Nemačkoj nisu samo maloletnici već deca i mladi ljudi od 14 do 21 godine, može da pusti mašti na volju kada su presude u pitanju. Socijalni radnici, psiholozi i pedagozi, društveno-korisni rad, uvođenje „policijskog časa“ (moraš da budeš kući pre 20 sati), zabrana ulaska u kafiće, ili odlaska recimo na koncert Ramštajna. Sudiju Milera međutim najviše žulja što nema na raspolaganju širi dijapazon klasičnih kazni – trenutno može da odredi popravni dom do četiri sedmice ili zatvor od najmanje šest meseci. Između nema ništa. A Miler bi rado ponekad poslao delikventa u ćeliju na mesec, dva.

Besmislica, kaže Pfajfer. On smatra da popravni dom uopšte nije ni potreban. „Kada sudija pošalje nekoga u popravni dom na vikend ili ne sedmicu, dve, to nije ništa drugo nego iživljavanje“, kaže naš sagovornik. Dodaje da kazne zatvora jesu neophodne, ali tek kod posebno brutalnih i višestrukih počinilaca. „Kada je neko ubio, kada je konstantno brutalan, onda ne preostaje ništa drugo nego da se taj zatvori i da se nadamo da će proces odrastanja, ili terapije i zanati koji se uče u zatvoru imati efekta“, kaže Pfajfer.

Dvojica naših sagovornika teško mogu da sakriju međusobni animozitet. Od kako je Miler postao popularan kao „hladnokrvni“ sudija, mnogi novinari su u TV emisije ili na podijumske diskusije dovodili upravo njega, Milera, i njegovog kritičara Pfajfera. „Profesor Pfajfer je teoretičar, a mi, sudije, smo svakodnevno u sudnici tako da smo bolje upućeni u dešavanja“, kaže Miler. Ni Pfajfer ne ostaje dužan. „Miler ne vidi istinu u tabelama i statistici nego izmišlja svoju istinu koja hrani njegove teze. A te teze su obična koještarija.“

Autor: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković