Zdravije je hraniti se iz kontejnera

Štefan tiho naslanja svoj bicikl na zid. Pali lampu pričvršćenu na čelo i navlači rukavice. Noć je, i on pomalo izgleda kao rudar koji se sprema u okno. Ali Štefan u svom Minsteru traži blago druge vrste: nečujno otvara poklopac jednog kontejnera za smeće. Iz kontejnera izleže čitav roj mušica, ometenih prisustvom dva prijatelja. Samo, Štefan i Lars već su se navikli na leteće napasnike.

Znatiželjno proveravaju sadržaj kontejnera, kopaju po otpadu i ponešto izvlače na površinu. Nešto bacaju nazad, nešto brišu i proveravaju kvalitet. U jednom od kontejnera nalazi se čitavo brdo jagoda, ribizli, čak i cveća uvezenog iz Etiopije. U drugom je gomila povrća: šargarepe, paprike i krastavci.

„Mislim da ćemo naći nešto još bolje. S manje mušica“, zaključuje Lars nakon prve stanice na njihovoj noćnoj ekspediciji. Ali i ovde se isplatila poseta: jabuka, nekoliko paprika i luk. Lars je zadovoljan: „Sutra ionako nameravam da kuvam, tako da se luk savršeno uklapa.“

11 miliona tona hrane se baca

Njih dvojica su ronioci po smeću. Cilj su im kontejneri pored prodavnica i samoposluga, a traže upotrebljive životne namirnice. Lars već nekoliko meseci živi od te hrane: „Video sam film 'Taste the Waste' (Probaj otpad) i on me prilično pogodio. Zato sam i počeo.“ Jer i u Nemačkoj ima razloga da se protestuje zbog brda hrane koja se baca.

Procenjuje se da svake godine u ovoj zemlji na otpad stiže jedanaest miliona tona životnih namirnica - drugim rečima, svaki građanin godišnje baci hrane otprilike onoliko koliko je i sam težak. Prema ispitivanjima koje je naložilo Ministarstvo za potrošače, čak dve trećine bačene hrane je zapravo potpuno, ili bar delimično upotrebljivo.

Štefan izvlači pakovanje od tri paprike i mrmlja: „Tipično! Jedna je trula, ali dve su potpuno zdrave!“ Uprkos tome, čitavo pakovanje završava u smeću. Dobre paprike nalaze mesto u Štefanovom rancu, a prijatelji nastavljaju svoju ekspediciju.

Samoposluživanje ili provala?

Sledeća stanica je donekle problem: kontejneri za smeće u toj prodavnici nisu na ulici, već su ograđeni žicom. Lars je već bio spreman preskočiti ogradu, ali su onda videli da još neki radnici u prodavnici stoje pred izlazom i piju pivo pre nego što će krenuti kućama. Prijateljima ne treba nikakvo objašnjavanje i lako mogu da se odreknu jedne od stanica – ima ih još dovoljno.

Iza sledeće trgovine kontejneri stoje zaklonjeni metalnim vratima, tako da prolaznici ne mogu da ih vide. Problem je i to što je odmah pored prodavnice policijska stanica. Zapravo, to što čine je, pravno, siva zona. Sve dok otpad ne pokupe đubretari, sve to još uvek pripada trgovini. Kada povrh toga kontejner nije na javnoj površini nego na posedu trgovine, sasvim teoretski oni time čine krivično delo provale.

Ali, po pravilu, nikoga se ne tiče to što oni čine, sve dok ne razbacuju otpad po putu i ne prave buku. Povrh toga, poseta tim kontejnerima veoma se isplati: krcati su industrijski pakovanim hlebom, pecivom, čokoladom, tu je i vreća krompira, breskve, banane... „Ne daj Bože da banana ima jednu smeđu mrlju, onda odmah odlazi u đubre“, komentariše Štefan. Jer tako je to u ovoj zemlji: mušterije traže samo savršene plodove.

Potrebni su dobri živci i strpljenje

Odjednom se približava policijsko vozilo sa upaljenim plavim rotirajućim svetlom. Prijatelji se ne uzbuđuju naročito i, zaista, policijsko vozilo nije došlo zbog njih, nego skreće u stanicu. „Žure da završe sa smenom“, konstatuje Lars. Ronioci po smeću ih očigledno uopšte ne zanimaju.

Oba ranca su već prilično puna. Kod odabira slede načelo da uzimaju samo ono što im je potrebno i što će u najskorije vreme da pojedu – ili možda da poklone nekom od prijatelja. Većina namirnica već sledećeg dana završava u loncu, a na ekspediciju kreću dva puta nedeljno. Ili češće, ako se frižider isprazni.

Kod sledećih kontejnera se odjednom pali rasveta u zadnjem dvorišta samoposluge. Neiskusne „ronioce“ to može da uplaši, ali ovi prijatelji dobro poznaju svoju okolinu: „Ovo područje je pod video-nadzorom“, objašnjavaju. Ali i znaju: čuvari praktično nikad ne napuštaju svoje prostorije. Neke samoposluge počele su da zaključavaju svoje kontejnere, ali ne zato što ne žele da daju svoje đubre, nego zato što neki „ronioci“, dok kopaju, bacaju otpad na zemlju. To je dodatan posao za zaposlene u samoposlugama, ali ako paze što rade, ostavljaju ih na miru.

Neočekivana poseta

Zaista, poseta tim kontejnerima se isplatila: u velikim kontejnerima je obilje industrijski pakovanog hleba, upakovanih glavica salate, pomorandže, korpica borovnica, limete... Tek što su počeli da biraju najbolje plodove, približava im se muškarac na biciklu. Prijatelji su oprezni: „Sad ćemo da vidimo da je možda reč o čuvaru“. Pristojno pozdravljaju pridošlicu.

On silazi s bicikla i smeška se. Izvlači veliku torbu i kaže: „Valjda ste ostavili nešto i za mene!“ I on na taj ide u nabavku. Uzima nekoliko banana i jedan zapakovani hleb i već je opet na svom biciklu.

Lars je u međuvremenu našao nešto što ga zbunjuje: „Šta je uopšte ovo?“ Štefan se smeje: to je koren svežeg đumbira. Sjajno je za začin i veoma je zdravo. Uopšte, konstatuje Štefan, otkad kopa po smeću, hrani se mnogo zdravije jer koristi samo sveže namirnice: „Nezdravu hranu iz studentske menze potpuno sam precrtao iz svog jelovnika“. A ronjenje po smeću koristi i njegovom novčaniku.

Autori: Arne Lihtenberg / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković