Zeleni „marširaju kroz institucije“
29. mart 2011.
„Ne veruj nikome iznad 30“, bio je jedan od omiljenih slogana buntonvnih studenata i uopšte mladih koji su se 60-ih i 70-ih godina prošlog veka suprotstavljali političkom i društvenom sistemu u Nemačkoj. Bilo je to vreme studentskih protesta, vanparlamentarne opozicije i jačanja tzv. novih društvenih pokreta. U prvom redu to su bili mirovni pokreti, potom grupe za zaštitu životne sredine, te feministički pokreti za prava žena. Mada su se bavili različitim temama, zajedničko im je bilo kako uverenje da je za ostvarenje njihovih ciljeva potrebno da se promeni čitav društveni sastav, tako i spoznaja da postojeće političke strukture za to nisu podobne.
Zaključak koji je iz toga izvučen bio je: moramo doslovno da shvatimo tezu studentskog vođe Rudija Dučkea o potrebi izmene sastava iznutra tzv. „dugim maršem kroz institucije“ – moramo da osnujemo vlastitu političku stranku. I 13. januara 1980. je do toga i došlo: u Karlsrueu je osnovana stranka „Die Grünen – Zeleni“.
Antistranačka stranka
Zeleni nisu hteli da budu poput drugih stranaka, oni su želeli da budu drugačiji, nešto novo. Postojeće stranke poput demohrišćana, socijaldemokrata i liberala bavile su se pretežno svetskom politikom u kontekstu hladnog rata, rešavanjem socijalnih pitanja ili stvaranjem povoljnih uslova za uspešan privredni razvoj. Teme poput razoružanja, ekologije ili prava žena nisu ih zanimale.
Ali ne samo svojim temama – Zeleni su se razlikovali i svojim nastupom na političkoj sceni i u javnosti. Umesto uglađenih, uvek urednih i u odelo obučenih političara starog kova, odjednom su se na sceni pojavili mladi, nekonvencionalno odeveni momci i devojke koji su govorili jezikom koji je svako mogao da razume, koji su na sebi nosili farmerke i patike, i u sebi ogromnu žestinu i strastvenost.
Politički establišment nije znao kako da se nosi sa time. Prema njima su pravila političke igre bila jasna. Znalo se ko, šta i kako može i treba da čini. Pojava nedisciplinovanih „haotičara“ u tu šemu se nikako nije uklapala. Čak je i socijaldemokrata Egon Bar, legenda nemačke politike i jedan od tvoraca tzv. politike otvaranja prema Istoku za vreme kancelara Vilija Branta, mirovne i ekološke pokrete nazvao „opasnošću za demokratiju“.
Svaki početak je težak
Odmah nakon osnivačkog kongresa Zelenih 1980. godine u Karlsrueu, neki komentatori su videli kraj te stranke. „Na kraju zelenih nada“ stajalo je u Zidojče Cajtungu. „Haotičnije nije moglo biti“, pisao je Špigel.
Interne svađe oko uključivanja levo-radikalnih skupina bile su prva naznaka, kasnije izuzetno važnog rascepa između dva krila: radikalno-ekoloških takozvanih „fundija“ i više pragmatičnih „realosa“. Ali, i izborom tema su Zeleni zastrašili ponekog birača: zahtevali su raspuštanje NATO-a, zaustavljanje svih atomskih centrala, privredu usmerenu ka ekologiji – i to sve odmah.
Stranku je dodatno ograničavala vlastita politička kultura. Principom rotacije po kojem su se predstavnici u parlamentu menjali na svake dve godine i odredbom da niko ne može istovremeno da bude visoki funkcioner stranke i poslanik u nemačkom parlamentu, Zeleni su često sami sebi bili prepreka na putu ka uspehu. Na prvim saveznim izborima 1980. su osvojili tek 1,5 odsto glasova.
Ali vremenom su osvajali sve više simpatija. Već na izborima 1983. su ušli u savezni parlament Bundestag s 5,6 odsto osvojenih glasova. Temeljna dilema Zelenih – pokret ili stranka – time međutim nije nestala. Tadašnja poslanica Zelenih Petra Keli je ulazeći u Bundestag pokušala da pronađe solomonsko rešenje rečima da stranka i dalje mora da zadrži ciljeve protestnog pokreta.
Bivši ulični borac postao ministar
Bivši ulični borac postao ministar
Najveći uspeh tih ranih godina je zapravo bila prva crveno-zelena koalicija u pokrajini Hesen 1985. godine. Ministar za životnu sredinu postao je bivši ulični borac i kasniji savezni ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Kratko nakon toga usledio je međutim i najveći pad stranke. Na izborima nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, Zeleni nisu uspeli da uđu u savezni parlament.
Tri godine kasnije zapadnonemački Zeleni su se ujedinili s istočnonemačkim građanskim pokretom Savez 90. Od tada se stranka zvanično zove Savez 90/Zeleni.
Stranka je ponovo ušla u Bundestag 1994. zahvaljujući dominaciji pragmatičnog krila oko Joške Fišera. Četiri godine kasnije Zeleni su doživeli konačni proboj. Nakon uspeha na parlamentarnim izborima 1998. godine ušli su u koaliciju na saveznom nivou sa Socijaldemokratskom strankom SPD i prvi put učestvovali u Saveznoj vladi. Joška Fišer je postao ministar spoljnih poslova, Jirgen Tritin ministar zaštite životne sredine, a Andrea Fišer ministarka zdravstva.
Stranka koja je nekada krenula na dugi marš kroz institucije, da promeni zemlju, tokom tog poduhvata i sama se međutim promenila. Koliko se u to vreme već udaljila od svojih pacifističkih korena postalo je vidljivo kada je upravo Joška Fišer bio jedan od onih u Vladi koji su se izričito zalagali za odobravanje intervencije NATO-a u Jugoslaviji uz učešće nemačkih vojnika u borbenim akcijama.
Uspeh bez lažnih obećanja
U međuvremenu su Zeleni u Nemačkoj shvaćeni kao svaka druga stranka. Oni su u mnogo čemu postali sasvim „normalni“, na izborima ostvaruju iz godine u godinu sve bolje rezultate, u parlamentima su u 15 od 16 nemačkih saveznih država, a u mnogima učestvuju i u vladajućoj koaliciji.
Ali jednu odliku su Zeleni zadržali: od početka je njihov politički program bio u osnovi program štednje, ustezanja i restrikcija. Odustajanje od nuklearne energije; štednja struje; poskupljenje benzina (predlagali su i cenu od pet evra po litru!); podrška razvoju zdrave – što onda po pravilu znači i skuplje – hrane; konsolidacija gradskih, komunalnih, pokrajinskih i saveznog budžeta – jer „ne smemo da stvaramo dugove na štetu budućih generacija“…
Za razliku od drugih stranaka, koje često pokušavaju populističkim obećanjima da „privole“ glasače na svoju stranu, Zeleni su uspešni sa svojim stavom da je potrebno da se odreknemo nekih stvari danas da bismo imali bolje sutra. Dosada su međutim Zeleni „samo“ učestvovali u vladama – nikada nisu snosili i glavnu odgovornost jačeg partnera. Nakon izbora u Baden-Virtenbergu to se promenilo. Nastupaju neka nova vremena.
Autor: Zoran Arbutina
Odg. urednik: Nemanja Rujević