Zemlji su potrebni novi menadžeri

Deset procenata više u razvoju krusa – teško da su berzijanci mogli jasnije da se obraduju polvačenju šefa Upravnog odbora Dajmler-Krajslera, Jirgena Šrempa. Da li sa Šrempovim odlaskom odlazi menažer koji je proćerdao milione, a da pri tom nije za to bio kaženjen. 1992, kada je Dajmler-Benc preuzeo Aerospace (DASA), poljuljanu holandsu prfimu za proizvodnju aviona Foker, koštalo je to više od dva miliona evra. Usledila je fuzija sa Krajslerom, koji je takođe bio zreo za sanaciju. Potom je usledio upliv u firmu Mitsubiši. Opet su do bile avanture teške više milijardi.

Mnogi su se čudili kada je Šremp proleća prošle godine produžio svoj ugovor za naredne četiri godine. Sada je, međutim, bio prinuđen da prevremeno ode. I to bez nadoknade.

Smena na vrhu Dajmler-Krajslera pokazuje da se u Nemačkoj nešto radikalno promenilo. Nemačka kultura menadžmenta je poljuljana.

Stvar je pre svega do novih vlasnika firmi. Ranije su nemačke firme bile međusobno izukrštane. Zvalo se to svojevremeno Nemačka AG. Čuveni primer je minhenski trougao u kome su se nalazili Rik iz Minhena, Alijansa i Hipo-banka. Otkako je hipo-banku preuzeo italijanski Unikredito, ništa od toga više nije ostalo.

Sledeći primer je bilo učestvovanje Nemačke banke u akcijama Dajmler-Krajslera. Banka iz Frankfurta je tradicionalno postavljala šefa radničkog saveta automobilskog koncerna iz Štutgarta. Ali prošlo je vreme povezanosti Nemačke banke i Dajmlera, otkako je na čelu Nemačke banke Švajcarac Jozef Akerman. On se konsekventno razdvojio od industrije. Banka je iskoristila rast kurseva Dajmler-Krajslera, posle Šrempove ostavke i prodala akcije za 1,4 milijardi evra.

Umesto dosadašnjih firmi tipa Nemačka AG su sada aktuelni međunarodni finansijski investori, kao osigurajavući zavodi, fondovi za penzije, ili udruženja ivestora. Oni su pre svega zainteresovani za rendite. A prepotentni tipovi kao Ulrih Šumaher, svojevremeno predsednik upravnog odbora proizvođača čipova Infineon, za trkačkne automobile, su smetali trezvenim investorima.

Ne samo novi vlasnici firmi, nego i zakonodavci vrše pritisak na upravne odbore. Država prinuđuje firme da rasvetli primanja menadžera. Traži se više transparencije.

Vremena za menadžere postaju tvrđa. Traži se više javne kontrole. Dobro je što je to tako. Teško je ako menadžer šćerda milijarde, a da to nikome ne koristi, onda je to velika šteta i za vlasnika i poslodavca. Novi šef Dajmlera, Diter Ceče, je naučio tu lekciju. Blizak je običnim ljudima, i ne libi se da stane u red sa ostalima u kantini. Nemce treba da obraduje taj novi profil savremenog menadžera. Zemlji je potrebno više menadžera tipa Ceče.