"Zla država uvodi Velikog brata"

Elektronske bukagije u Nemačkoj nemaju normalnu primenu kao što je to slučaj u Švedskoj, Holandiji ili Velikoj Britaniji, ili pak Sjedinjenim Američkim Državama gde je još 2006. godine obruč za nogu nosilo više od 100.000 osoba. Nemačka sa elektronskim bukagijama još uvek eksperimentiše, a još nije postignut precizniji dogovor na saveznom nivou koji bi regulisao upotrebu ovog rekvizita. U Nemačkoj se razmatra njihova primena kod posebno opasnih zatvorenika, koji su i posle izdržane kazne ostajali u zatvoru da ne bi ugrozili svoju okolinu. Nekima se ta mera izriče doživotno, a nekima na određeni rok.

Država prati i posmatra

Sud može i da produži trajanje dodatnog zatvora. No, takvoj praksi je prošle godine Evropski sud za ljudska prava zadao značajan udarac: lišavanje slobode posle odsluženja kazne više ne sme da se produžava ukoliko je u vreme izricanja presude bilo ograničeno na deset godina. To je značilo da je Nemačka morala da pusti iz produženog zatvora oko 100 opasnih kriminalaca. Država nije želela da prestane da ih nadgleda, pa im je dodelila stalnu pratnju, a neki su dobili i elektronske bukagije. Jedina pokrajina koja je već imala iskustvo sa ovim rekvizitom je Hesen, koja sa njim eksperimentiše još od 2000. godine. Hesenski ministar unutrašnjih poslova, Jerg Uve Han, kaže da je uvođenje obruča za nogu opremljenog čipom izazvalo žestoke političke diskusije, u kojima je „sa jedne strane konzervativni tabor smatrao da tako nešto ne sme da se uvodi, jer na šta to liči da se kazna služi na balkonu uz flašu piva!...S druge strane, u progresivnom, levom delu spektra, odmah su povikali da zla država uvodi Velikog brata da nas posmatra“.

Gde je opasno lice?

Liberalni političar Han kaže da su obe tvrdnje bile pogrešne, te da je primena elektronskih bukagija u Hesenu bila vrlo uspešna. A o kakvom rekvizitu je u stvari reč? To je elektronski odašiljač veličine ručnog sata, koji šalje signale sudskim nadzornicima. Hans Diter Amtor, jedan od takvih nadzornika u Darmštatu, kaže da se pri tome radi uglavnom samo o pitanju: je li zatvorenik kod kuće ili je van kuće? „Ako neko, na primer, mora biti u kući u 22 sata, a u 22 i jedan minut ga tamo nema, aparat šalje signal u naš računar, a računar automatski generiše SMS koji stiže na mobilni telefon dežurnog kolege. U 22:02 naš zatvorenik već ima problem“.

Problem

U pokrajini Baden Virtembergu upravo počinje sličan projekat čiji troškovi se procenjuju na 85.000 evra. Najveći problem sa elektronskim bukagijama je u tome što organi reda znaju gde se opasno lice nalazi, ali ne i šta radi, da ne kažem, da li nekoga maltretira ili siluje. Zbog toga i one koji nose čip na nozi uvek mora da prati i do 20 policajaca.

agencije/DLF/sb/ii