Zlo čuči u svakom od nas

Uperiti prstom u krivce, ali ne optuživati previše. Objasniti njihove motive, ali ih ne braniti. Pa još i izvući nekakve pouke koje su danas primenjive. Austrijski reditelj Štefan Ruzovicki je u svom dokumentarnom filmu pokušao da uradi sve odjednom i prema prvim reakcijama kritike – uspeo je. Njegov novi bioskopski fičr „Radikalno zlo“ postavlja pitanje: kako od neupadljivih mladih ljudi sasvim normalnih i uobičajenih biografija pod određenim uslovima nastaju okorele ubice?

Počinioci su članovi borbenih jedinica zloglasnog Šucštafela (SS). Od 1941. do 1944. u okupiranim delovima Sovjetskog Saveza likvidiraju dva miliona Jevreja. U filmu se traže odgovori od istoričara i psihologa, originalni citati, dnevnici vojnika i sudski zapisnici. Ruzovicki je odabrao teži put za pravljenje filma jer se skoro sasvim odrekao igranih scena – umesto toga, publika vidi lica nepoznatih glumaca koji uglavnom ćute, dok glas dolazi od naratora. Filmsko razračunavanje sa genocidom i pokušaj da se naučno objasne zverstva? „Zašto da ne“, kaže istoričar Andrej Angrik, koji godinama istražuje delatnost SS jedinica. „Nije zabranjeno promišljati i stvarati na bilo koju temu“, navodi Angrik, te dodaje da film „Radikalno zlo“ (Das radikal Böse) ne predstavlja rušenje tabua jer se o ovoj temi mnogo govorilo i stvaralo.

Imali su izbor

Kako na vojnike deluje grupna psihologija i težnja za konformizmom? Ruzovicki prikazuje igrane scene čuvenog Milgramovog eksperimenta. Istraživači nalažu učesnicima eksperimenta da postavljaju pitanja drugim učesnicima, a da ih onda za svaki netačan odgovor kazne strujnim udarom (pritiskom na taster). Onaj koji odgovara nalazi se u odvojenoj prostoriji i nije zaista priključen na struju. Međutim, on jauče, moli da se prekine sa mučenjem. Istraživači prostim autoritetom, bez ikakvih argumenata, nalažu „mučitelju“ da nastavi. Užasna je spoznaja da više od dve trećine „običnih“ ljudi nastavlja da sluša naređenja i da šalje strujne šokove, čak i kada postane jasno da će žrtva umreti. Činjenica da je ovo bio samo eksperiment i da pravih žrtava nije bilo, ne umanjuje težinu saznanja o ljudskoj prirodi.

Nemačke gledaoce čiji su dedovi ili pradedovi bili na istočnom frontu čeka još jedno neprijatno saznanje. Ruzovicki u filmu jasno oslikava da vojnicima SS-trupa koji bi odbili da ubijaju Jevreje nije pretila smrt, pa ni fizička kazna. Oni bi bili premešteni u drugu jedinicu, ili poslati kući sa fronta. „Vojnik je uvek mogao da kaže: ‘Došao sam na front da ratujem, a ne da ubijam nemoćne žene i decu'“, objašnjava istoričar Angrik. U tom slučaju bi bio prebačen na druge zadatke. Isti taj vojnik, razume se, nije smeo javno da sumnja u nacističku ideologiju o arijevskoj rasi.

Zašto onda?

I tu se dolazi do osnovnog pitanja na koje film pokušava da odgovori: zašto čovek koji ima izbor svesno bira da učestvuje u masovnom pokolju drugih ljudi? Komanda oficira je najpre moralni pakao za novopečenog vojnika. Onda nastupa društvena dinamika – kada svi oko mene ubijaju, to ne može biti strašno. Tu je i ideologija – ne ubijaš čoveka, nego Jevreja nedostojnog života, grešku prirode. Na kraju je ubistvo samo svakodnevni prljavi posao koji mora da se odradi zbog višeg cilja. „To je bila germanska Utopija, savršeno društvo“, priča Angrik. „Jevreji nisu ubijani zbog onoga što su, nego zato što prema nacističkoj ideologiji predstavljaju prepreku za ostvarenje arijevskog raja na zemlji. Uništenje je postalo deo rata za Utopiju koja je obećana samo onima koji u uništenju učestvuju.“

Naslov filma „Radikalno zlo“ pozajmljen je iz filozofskog sistema velikog mislioca nemačkog idealizma Imanuela Kanta. On krajem 18. veka piše da u svakom pojedincu leži sposobnost da deluje protivno svim društvenim običajima – nečovečno. Poznati psiholog Robert Džej Lifton u filmu govori o „ljudskom potencijalu“ za činjenje zla. Ali u kojem tačno trenutku zlo probija granice društveno prihvatljivog i izbija na površinu? Lifton tvrdi da politička kultura pojedincu promoviše pravila društvenog delovanja. Angrik dodaje da političku kulturu grade elite. Smatra da 95 odsto pripadnika SS-jedinica u nekom drugom društvu ne bi postali ekstremni zločinci. „Kada je elita imuna na trovanje ideologijom – političari, pravnici, glumci, lekari – onda to stabilizuje čitavo društvo“, veruje ovaj istoričar.

Zakoni imaju svoju važnu ulogu, ali i jasno postavljene granice demokratije. Tu Angrik kaže da jedno društvo ne sme sebi dozvoliti „previše tolerantnu kulturu diskusije“ i kao primer navodi neonaciste u Nemačkoj kojima je, smatra, dozvoljeno da previše pričaju. U takvoj kulturi onda nastaju i potencijalni izgovori za potencijalne zločince. Međutim, film Štefana Ruzovickog ne nudi ni mrvu opravdanja za ubice. Na kraju dokumentarca, kristalno je jasan stav: krivica se ne može prebaciti na apstraktnu nacističku državu ili režim; kakva god da je, krivica ostaje samo i jedino lična.