Šimon Peres: Neumorni borac za mir

Bio je jedan od osnivača Izraela, čovek koji je skoro ceo svoj život posvetio politici i političar koji je u karijeri prošao kroz skoro sva ključna ministarstva – od finansija, preko ministarstva odbrane, pa do onog spoljnih poslova. Tri puta je bio i premijer, mada samo u prelaznim periodima. Nikada nije bio izabran na tu funkciju. Ipak, tokom cele karijere nije bio toliko omiljen kao u godinama kada je bio predsednik države. Nikada nije prestao da veruje da postoji političko rešenje za konflikt sa Palestincima. Taj stav mu je doneo i Nobelovu nagradu za mir.

Ipak, između njegovog dolaska u nekadašnju Palestinu, 1934. godine, i njegove smrti, o karijeri ovog političara se raspravljalo i na kontroverzan način. Bez njega ne bi bilo nekoliko izraelskih naselja na palestinskoj zemlji u Zapadnom Jordanu, ali ni atomskog reaktora Dimone. Često su ga nazivali „ocem izraelskog atomskog oružja". Imao je i nekoliko političkih poraza. Tri puta (1981, 1988. i 1996. godine) nije izabran na funkciju premijera kao prvi kandidat Radničke partije. Osim toga 2000. godine nije prošao ni u Knesetu (izraleskom parlamntu) kao kandidat za predsjednika. Ipak, Peres je uvijek slavio svoj „comeback" na političku scenu i stalno su griješili svi oni koji su prognozirali kraj njegove karijere.

Vizija demokratsko-jevrejskog Izraela

Šimon Peres, rođen kao Szymon Perski, trebalo je da postane zemljoradnik. Rastao je u jednom jevrejskom selu u tadašnjoj Poljskoj. Kada su njegovi roditelji napustili Višnjevo (koje se danas nalazi u Belorusiji) i emigrirali za Palestinu, jedanaestogodišnjeg Šimona su poslali na Poljoprivrednu školu Ben Šemen. „Uvek sam imao utisak da sam odrastao u Izraelu", izjavio je u jednom intervjuu u kojem je govorio o svom detinjstvu. Već kao tinejdžer zainteresovao se za politiku i religiju, te je postao član stranke prethodnice današnje Radničke partije. Peres je uvek sledio viziju demokratske, ali istovremeno i jevrejske države Izrael.

Uživao je poverenje Bena Guriona, koji ga je tokom rata za nezavisnost 1948. poslao u inostranstvo da kupuje oružje. Bio je to važan strateški zadatak i mnogi su tada smatrali da mu jedan 25-godišnjak nije dorastao. Mnogi iz njegove generacije su mu dugo zamerali to što nije učestvovao u direktnim borbama na frontu. Godine 1956. usledio je rat na Sinaju, tzv. Suecka kriza, u kojoj je alijansa Izraela, Velike Britanije i Francuske upala u Egipat. Francuski premijer Gi Mole je Peresu nakon toga (1957.) tajnim sporazumom Peresu obećao prenošenje tehnološkog znanja za gradnju velikog reaktora u pustinji Negev kod Dimone. Peres nikada o tome nije smeo javno da govori.

Ministar, ali ne i izabrani premijer

Godine 1970. postao je ministar za saobraćaj i komunikacije. Četiri godine kasnije postaje ministar odbrane u vladi Jicaka Rabina, a nakon njegove ostavke preuzima na nekoliko meseci i funkciju premijera. Peres je bio taj koji je odobrio gradnju prvog jevrejskog naselja Kedumim na Zapadnoj obali Jordana. Između 1977. i 1992. bio je šef Radničke partije, ali nikada nije pobedio na izborima. Naprotiv. Njegova kandidatura 1977. završena je porazom i ta partija je nakon dugog niza godina izgubila vlast. Premijersku poziciju preuzeo je Likud. Nakon narednih izbora, Peres je postao premijer od 1984. do 1986. po dogovoru o rotiranju na vrhu vlade. Od 1986. do 2002. tri puta je bio ministar spoljnih poslova.

Šimon Peres bio je kritičar izraelske invazije na Liban 1982. godine i zastupao je stav da se problem s Palestincima ne može rešiti vojnim, već samo političkim putem. Tokom devedesetih godina prošlog veka sve više se posvećivao mirovnom procesu. Ipak, pri tome ga je uvek stizala njegova prošlost zbog njegove ranije politike podizanja jevrejskih naselja i zbog delovanja na izraelskom atomskom programu. Stalno je apelovao na Jevreje i Palestince da se zauzmu za mir. „Ni rakete ni bombe ne mogu nas odvratiti od cilja da na Bliskom istoku zavlada mir", glasio je njegov moto. Bio je jedan od arhitekata Mirovnog sporazuma sa Palestincima koji je potpisan 1992. u Oslu. Za to je, zajedno sa Jicakom Rabinom i Jaserom Arafatom, bio nagrađen i Nobelovom nagradom za mir. Kada je 1995. ubijen Rabin, Peres je nakratko ponovo preuzeo funkciju premijera.

Od političara do mirovnjaka

Nakon što je i na izborima 1996. pretrpeo poraz, osnovan je Peresov mirovni centar čiji cilj je pomirenje Izraelaca s njihovim susedima. U 84. godini odustao je od stranačke politike i kandidovao se za predsednika. Skeptici su smatrali da je prestar za funkciju, ali je on odgovarao: „Kao predsednik smem da imam snove i viziju."

Desilo se ono na šta niko nije računao. Moše Kacav, novajlija na političkoj sceni, postaje 2000. predsednik Izraela. Peres uvek pobeđuje u anketama uoči izbora, ali ne i na izborima – glasio je zaključak izraelskih medija. Bio je to težak poraz, koji se objašnjava činjenicom da je tadašnja politička klima bila teška kako za Radničku partiju, tako i za Peresa lično. Kada je Kacav 2007. morao da podnese ostavku zbog optužbi za silovanje i seksualno uznemiravanje žena, put za Šimona Peresa bio je slobodan.

„Bio sam na skoro svim državnim funkcijama. Doživeo sam poraze, ali sam imao i uspehe za koje se nadam da su doprinos za državu, za mir i bezbednost", rekao je tada.

I bio je moderan predsednik države, naklonjen Zapadu, državnik koji je hteo napredak za svoj narod. Ovaj poslednji iz stare garde političara, onih koji su uz sve neprilike i otpore formirali državu Izrael, svoju funkciju je obavljao mudro i dostojanstveno. Do kraja je sledio svoju viziju novog Bliskog istoka, ali je nije doživeo. Sredinom septembra 2016. doživeo je moždani udar i preminuo ovog 28.9. u 93. godini u bolnici u Tel Avivu.