GB Randalierer

Sedamnaestogodišnji Džamil je takođe bio prisutan kada su hiljade uglavnom mladih ljudi protestovale na ulicama Mančestera. "Čim sam čuo za nemire i ja sam odmah otišao", priča Džamil. "Na ulicama je zaista bilo mnogo ljudi i nedovoljno policije. Bilo je nasilja na policiju, ali mislim da je bilo nasilja zapravo na obje strane."

Temperamentni Džamil sa svojom dugačkom kovrdžavom kosom, sin Somalijca i Irkinje odbio je da učestvuje u nasilju. Ali, ipak je izrazio simpatije prema onima koji su izašli na ulice. "Mnogi mladi ljudi su ljuti. Jer, imaju osjećaj kako nemaju nikakvu budćnost."

Suspregunte frustracije

Mnogo je suspregnute frustracije, kaže Džamil koji živi u naselju u socijalnim stanovima; u uskim crvenim kućicama od cigle u nizu, koje nisu nikakav pretjeran luksuz, ali su svakako u dobrom tanju. Džamil vidi još jedan razlog za snažno učešće u nasilju. "Mnogi nisu htjeli zapravo iskaliti bijes, već su jednostavno šansu da izađu na ulice uzeli ozbiljno. To je sada teško reći, ali to je zaista bila šansa da budu dio zajednice kojoj im se inače ne dopušta da pripadaju."

Džordana je iz zapadnog Londona. Ima sedamnaest godina. Lijepa tamnoputa djevojka. Obučena je moderno u crno. Njeni dugački nokti pažljivo su lakirani u tamno plavo. Do prije tri godine živjela je u teškim porodičnim uslovima - bez oca, njena starija ju je tukla, njena majka koja je ostala bez posla o njoj uopšte nije brinula, a i u školi je imala problema s nasiljem. "Imala sam kontakte sa ljudima koji su bili u dodiru s kriminalom. U našoj četvrti bilo je nekoliko bandi u kojima sam bila i ja."

Jedina šansa – Ponoviti život svojih roditelja

Džordana je imala sreće, jedna privatna organizacija koja brine o mladima koji potiču iz problematičnih porodica brinula se o njoj. Otišla je u drugu školu i otišla da živi kod bake. Ona nije učestvovala u nedavnom nasilju, ali ima razumijevanja za mlade koji su to činili. "Oni ne mogu da se ostvare. Oni su jednostavno bijesni - ili ih ne voli otac, ili nemaju dovoljno novca, ili je pak majka ovisnik o drogi i zato što sa ovakvom situacijom moraju da se nose od svoje šeste godine."

Ovi mladi, kaže Džordana, nemaju nikakvu perspektivu u svojoj budućnosti. "To je jednostavno frustrirajuće kada si u godinama u kojima bi trebalo da ti je dostupno sve. Kada imaš 15, 16, 17 godina trebalo bi da imaš priliku da poboljšaš svoj život. Ali, jednostavno nema šanse. I onda ostaje jedina mogućnost - krenuti stopama svoje majke ili svog oca i ponoviti njihov život. Ovu frustraciju mogu da razumijem."

Posebno je strašno to što mlade izbacuju iz škole koji su postali nasilni. To se prije svih odnosi na dječake. "Kada ste izbačeni iz škole, ne možete postati na primjer advokat, ne možete nikad zaraditi pristojan novac kako bi sebi obezbijedili udoban život, kako bi uvijek imali šta da jedete i čime da se grijete a ne samo dva sata dnevno."

Ipak ima nade…

Džordana trenutno pohađa srednju školu i želi da nastavi studije. Ona je uspjela da se odvoji od niže klase kojoj pripada njena porodica. I Džamil takođe ima izglede za dobru budućnost. On želi da se bavi politikom kako bi pokušao da promijeni uslove života mnogih ljudi. 

"23 odsto ljudi u Engleskoj živi ispod granice siromaštva. Znam ljude koji na zidovima nemaju tapete, gladuju po dva tri dana zaredom. A sve što pojedu je pasulj i tost. Ne zato što ne znaju kako se pravilno hraniti, već zato što sebi ne mogu ništa drugo priuštiti."

Džamil o tome ne želi da spekuliše da li će ponovo doći do izbijanja nasilja. Ali je siguran da će u budućnosti biti takvih incidenata. "Vjerujem da, ako se u dogledno vrijeme ne desi ništa, ako vlada ne bude uradila nešto da se umanje razlike u ovoj zemlji, nasilja će biti ponovo - za pet ili za deset godina."

A u ovom se mnogi sociolozi i pojedini političari slažu sa Džamilom.

 

Autor: Torsten Hun / Svetozar Savić

Odgovorna urednica: Belma Fazlagić Šestić