„Biti Turčin – u BiH to ti dođe kao psovka“

Uzme li se za primjer slučaj Saliha Ocana, rođenog Hajrulahović, priča o „bosanskim Turcima“ počinje sa dolaskom Austrougarske u Bosnu i Hercegovinu. Njegov djed Salih bio je u to doba imam u jednoj od bihaćkih džamija. Bio je oštar protivnik nove vlasti, među narodom je zagovarao bune i ustanke i protivio se regrutovanju „bosanskih sinova“ u austrijsku vojsku. Upravo zbog takvih stavova nova vlast ga je protjerala, kako priča njegov unuk Salih, a put iz rodne Krajine dedu Hajrulahovića odveo je u Tursku. Onda se i tamo promijenila vlast koja je Bosancima u Turskoj, šali se Salih-unuk, konstatovala „neke male poteškoće sa turskim alfabetom“.

„Kada je Turska postala republika, 1923. godine, tada su svi morali promijeniti prezime. Obrazloženje je bilo da nema nekih naših slova u turskom alfabetu. Ali ja sam i ovdje, kad sam dobio bosansko državljanstvo, ponovo morao promijeniti prezime. Jer i ovdje nije bilo nekih turskih slova u bosanskom alfabetu. Tamo sam se zvao Ozdžan, a ovdje sam Ocan, jer ono „zdž“, koje je u Turskoj jedno slovo, ovdje ne postoji“, priča Salih, smješka se i sliježe ramenima. Vazda meni, kaže, fali slova!

Asimilirani Bosanac u Bosni

Danas je Salih, na neki način, reklo bi se povratnik, ponovo građanin i državljanin BiH. Državljanstvo je najprije tražio na osnovu porijekla, za šta vlasti, međutim „nisu htjele ni da čuju“, kaže on i dodaje: „Oni su se bojali da bi ja u tom slučaju tražio i povrat imovine i zemljišta, mada ja to nisam ni htio. Ali bi to i za druge u Turskoj, koji su bosanskog porijekla, značilo da i oni mogu tražiti sve svoje nazad, tako da država na to nikada ne bi ni pristala.“ Na kraju, on se „asimilirao“, mada mu, šali se, ipak nije jasno u šta se to Bosanac u Bosni može asimilirati!

“Mozda ovako u raji”, šali se Salih ali on tamo od prvog dana ionako „dobro kotira“, prijatelje, priča, ima „i među kršćanima i među muslimanima“. A od ekstremista, kaže, glavu okreće - „bilo da su jedni, drugi ili treći“. A takvih u BiH, po Salihu, na žalost, još uvijek ima previše. „To je žalosno. U Bosni još ima klice ekstremizma i nacionalizma. Još se to treba istrpiti“, kaže Salih.

Nezadovoljni politikom i „pravi“ Turci

A onda je na trenutak zamišljen, i odmah je jasno da je Salih o ovim problemima već ranije razmišljao, jer iznenada kaže: “Majka mu stara, ne znam zašto to tako teško ide sa ulaskom u tu Evropsku Uniju, po meni, to je jedna jako jednostavna stvar. Treba samo uzeti zakone neke od zemalja članica Evropske Unije i prepisati ih za BiH. I stvar je završena.“ Jasno je, međutim, dodaje on, da to današnjim političarima nikako ne odgovara, jer su ti zakoni „malo detaljniji“, pa onda tu nema mjesta ni za „lov u mutnom“.

Nezadovoljni političarima i zakonima u BiH su i „pravi Turci“, Šanver i Redžai Unal, vlasnici pekare „Mülayim“ i Salihovi poslodavci. Oni već devet godina žive i rade u BiH, ali im se boravišna viza još uvijek produžava „sporadično“, i najduže na pola godine.

Ne dam pare za vizu pa makar me istjerali!

„Što se tiče zakona, ti zakoni i nisu baš tako loši, samo što se njih niko ne pridržava. Danas u Bosni važe samo zakoni onih koji su kupili radna mjesta i fotelje, i koji bi da se i sve ostalo kod njih kupuje“, tvrdi Redžai i dodaje kako mu ne pada na pamet da za vizu daje pare – pa makar me, kaže, i istjerali! Najveći šok u BiH Redžai je ipak doživio u bihaćkom MUP-u, kada mu je uposlenik odbio zahtjev za boravišnu dozvolu, a kao obrazloženje naveo da su Turci Bosnu nekada davno navodno “prodali”. „To mi je bilo najveće čudo“, kaže Redžai „za jedne sam Turčin, jer je to valjda samo po sebi psovka, a za druge izdajnik“. Samo sporedne i nevažne stvari, i to najčešće gluposti iz prošlosti, igraju ulogu u BiH, kaže Redžai.

Porodica Unal u BiH je stigla još prije posljednjeg rata, jer je otac, priča Redžai, bio „pustolovac“ i jer mu se Bosna jednostavno svidjela. Redžai u svojoj pekari u Bihaću koju je naslijedio od oca, danas zapošljava 15 radnika, iako radi sa svega 20% kapaciteta, jer se, priča, teško dolazi do novih mušterija. „I tu su od kvaliteta proizvoda važnije veze, ovdje sve trgovine već imaju nekog ko im pravi kruh, a to su ili daidže ili stričevi ili prijatelji. A mi nemamo ni puno rodbine, ni prijatelja, ni veza, iako sam siguran da od većine njih pravimo bolji kruh“, kaže Redžai. A onda iznenada, nekako rezignirano, kaže još: „U Bosni nije važno koliko si dobar u poslu kojim se baviš, važno je samo ko si, šta si i čiji si.“ I to zvuči kao da priča o nekoj teškoj bolesti, koja je i njemu i zemlji u kojoj živi, sudbinu već odavno odredila!

Autor: Emir Numanović

Odg. urednica: Marina Martinović