Noću sam čuo kolege kako plaču
25. juni 2020
DW: U mnogim izvještajima o uslovima rada u mjesnoj industriji govori se o neplaćenom prekovremenom radu. Da li ste i Vi imali to iskustvo? Koliko je trajao Vaš radni dan?
Radnik: Dvije godine sam radio u fabrici „Tenis". Rijetko kada smo s poslom bili gotovi nakon dogovorenih osam sati rada. Često samo radili dvanaest ili čak trinaest sati. Zapisivali smo prekovremene sate, ali na platnom isječku ništa od toga nije moglo da se vidi.
Kakvi su bili uslovi rada?
Veoma hladno i vlažno. A pokretna traka se brzo kreće. Noću sam u smještaju slušao kolege kako plaču. Imali su strašne bolove, ruke su im bile potpuno otečene. Ali jedni druge smo hrabrili i govorili – izdrži. Jedan prijatelj me stalno molio da ga povedem, mnogo je želio da radi u Njemačkoj. Rekao sam mu da ponese barem dovoljno novca kako bi mogao da kupi kartu za povratak kući. Bio je to dobar savjet, jer nakon jednog jedinog dana kod „Tenisa", taj moj prijatelj više nije mogao da izdrži i vratio se u Rumuniju.
Da li je bilo redovnih kontrola?
Kad bi kontrole došle, brzina pokretne trake se usporavala. Tada nam je posao bio lakši. Ali unaprijed se znalo kada će doći kontrola. Zašto to ne rade nenajavljeno? Samo tako bi kontrolori mogli da vide kakva je tamo zaista situacija.
Da li su Vas kao radnika pripremali na takve kontrole?
Rekli su nam da ništa ne govorimo. Po sistemu: „Ako dođe kontrola, reci da ne govoriš njemački.“ Iako su neki od nas govorili njemački jezik.
Da li je od strane firme na bilo koji način na Vas vršen pritisak?
Da. Bilo je grozno kada smo bili bolesni: nadređeni su urlali na nas da im se ni u kom slučaju ne pojavljujemo s prijavama za bolovanje. Jednom kad sam se strašno prehladio – što se lako desi, jer smo uvijek radili na niskim temperaturama – izdrali su se na mene i onda mi je bilo dosta. Prestao sam tamo da radim.
Da li su Vaši nadređeni bili Nijemci ili istočni Evropljani?
Glavni šef je bio Nijemac, a šef na pokretnoj traci Rumun. On je morao da prevodi, jer većina radnika nije govorila njemački. To su najčešće bili Rumuni koji su imali sreće da su u školi naučili njemački. Njihovi nadređeni su im naredili da se pobrinu za to da ljudi ne prijavljuju bolovanje.
-pročitajte još: Užasni životni uslovi stranih radnika klaonice Tönnies
Kakvi su bili uslovi u smještaju?
Pojedini smještaji u kojima sam živio su bili veoma čisti, ali bilo je i izuzetaka. Uvijek je bilo veoma tijesno. Deset, dvanaest pa čak i četrnaest ljudi bilo je u jednom jedinom stanu. Mjesečni najam koštao je 200 evra po osobi. Zgrade su pripadala rumunskim posredničkim kompanijama. Jedna rumunska posrednička kompanija je recimo, uz pomoć bankarskog kredita, kupila čitavu jednu zgradu i onda stanove iznajmljivala radnicima. Ali to jednostavno nije fer, toliko mnogo ljudi strpati u jedan jedini stan.
Da li mislite da su te posredničke kompanije glavni problem?
Da. Jedan moj prijatelj je direktno zaposlen u njemačkoj kompaniji i on nema problema. Ne boji se kad ide na posao. Niko se ne dere na njega i ne vrijeđa ga. Nadamo se da će parlament u Njemačkoj odobriti zakon o zabrani ugovora o djelu.
Imate li kontakt sa bivšim kolegama koji i dalje rade u „Tenisu"?
Da, s dvojicom kolega koji su sada u karantinu. Kažu da su im donijeli dovoljno hrane i vode. Ali veoma su zabrinuti, jer ne znaju šta će dalje biti. Jedan od njih već dugo ima zdravstvenih problema, ali kaže da mu je dobro – barem trenutno.
Identitet rumunskog radnika je poznat DW-u, on nije želio da mu se objavljuje ime. U međuvremenu radi za jednu drugu firmu u Njemačkoj i kaže da je zadovoljan uslovima rada.