Brisel, grad u kojem se uglavnom radi i pomalo živi…

Zašto je nekada ne tako bitan trgovački centar, u kome inače 200 dana godišnje pada kiša, a nacionalna kuhinja kao svoje dostignuće veliča „dodatak jelu“, pomfrit, zašto je baš on izabran za nezvanični centar EU ili što bi rekli „nešto kao glavni grad.“ Kao i većina stvari unutar EU, Brisel je rezultat kompromisa, što će reći ne najbolje, ali tadašnjoj većini, Nemačkoj, Holandiji i Belgiji, prihvatljivije rešenje od francusko ili italijansko predloženih Strazbura odnosno Milana. Tako je za Brisel „kocka bačena“, ali i za preko 150 000 onih koji danas u njemu obavljaju poslove vezane za EU. Pored 50 000 zaposlenih u evropskim institucijama i NATO, u Briselu „uglavnom rade i pomalo žive“ i zaposleni u stotinama ambasada, predstavništava, lobističkih grupa, medijskih kuća. Sa jedom trećinom stanovnika koji nemaju belgijsko državljanstvo Brisel je, sa svega nešto više od milion stanovnika, postao jedan od najinternacionalnijih gradova na svijetu ili kako ga još zovu „grad stranaca“, „grad evrokrata“, a za neke njegove stanovnike i „dosadan grad“.

A kada dođe vreme praznika…

Kada dođete u Brisel svi vas prvo upozore na kišu i na avgust ?! Kako se od kišnih dana pobjeći baš i ne može, tako svi oni koji ovdje „uglavnom rade i pomalo žive“ koriste svaki slobodan dan da pobjegnu iz grada. „Idem da vidim svoju porodicu“, rečenica je koju ćete najčešće čuti u danima kada EU institucije zatvore svoja vrata.

Božićni i uskršnji praznici te „ozloglašeni avgust“ vrijeme su odmora na tromeđi „Komisija-Savjet-Parlament“. Tada izgleda da i krize „povuku ručnu“, pa sve kao da miruje ili što bi nam u jednoj (od tri najveće) institucije rekli: „Nemamo zvaničan komentar na praznike, mi smo na standby-u“. A onda „off the record“, ali ipak, da se zna, dodaju:“.. mi imamo ‘krizni centar’ za razliku od drugih.“

Tako je Uskrs, pored religijskog značaja dobio i politički nivo. „Ova nedjelja je politički mirna. Ni Komisija nije zasjedala u srijedu, od četvrtka su institucije zatvorene i sve je gotovo mrtvo“.

..i evropski kvart postane „grad duhova“..

Da „gotovo mrtvo“ nije samo fraza, mogu vas uvjeriti avetinjski prazne ulice tzv. „evropskog kvarta“. Pošto se najveći broj zaposlenih evrokrata, uz zvuk kotrljajućih kofera po asfaltu, uputi na dva briselska aerodroma ili južnu željezničku stanicu, a zatvore se i pojedine prodavnice i restorani evropskog kvarta, tada Brisel dobije scenografiju američkih postapokaliptičnih filmova.

„Kao za svaki praznik ulice u ovom dijelu Brisela su prazne. Svuda se brže stigne jer nema automobila“, kažu oni koji su i pored upozorenja ostali u gradu. Postoji i druga grupa, ona koja baš kontrira, pa na praznike dolazi u Brisel. Njih sve prati obično visoko podignut kišobran vodiča. Opsjedaju jedan trg, ali Veliki (La Grand-Place prim. red.), statuu dječaka visoku svega 60 cm koji piški, miješaju pivo, vafle i pomfrit i pomalo nerviraju one koji Brisel, ipak, smatraju svojim domom.

„Puno je turista, i od njih nije moguće otići u grad i uživati u miru Grand plasa. Mnogo ih je, samo kupuju čokolade. Zato mi koji ovde živimo odlazimo da nađemo mir u Ardene ili na obalu mora.“ A na obali belgijskog mora čeka vas više vjetra i kapuljača nego sunca i suncobrana, ali o tome neki drugi put.

…sve do novih dijaloga, pregovora i učlanjenja

Dakle, na radost pomenutih turista i djece, na sam dan Uskrsa po briselskim parkovima 300.000 čokoladnih jaja čekaće da budu pronađena uz, za Brisel, nezaobilaznu nadu da ih kiša neće prva pronaći.

Veliki dio briselske populacije odmaraće se po svojim gradovima širom Evrope, ali i dalje. Ostatak će slušati tišinu praznih ulica oko Šumanovog trga i hraniti patke u tek odmrzlim gradskim jezerima. A onda, već u utorak, za neke gotovo brutalan povratak u paralelnu stvarnost Brisela uz osmu rundu dijaloga Beograda i Prištine, pregovorima oko implementacije presude Sejdić-Finci, hrvastkom učlanjenju u EU i slično… I tu se opet vraćamo na evropski princip kompromisa. O tome više u sledećem javljanju.

Autorka: Marina Maksimović

Odgovorni urednik: Svetozar Savić