Država do Rzava

Krenuo Mokrogorac s overenom knjižicom i ispunjenom uputnicom u bolnicu na pregled. Ali na ulazu u bolnicu zaustavi ga spuštena rampa.

- Sto dinara, kaže portir.

- Zašto, pita pacijent.

- Za izložbu, odgovori portir.

- Za kakvu izložbu, začudi se pacijent, i pogleda zbunjen uvis. Nije pogrešio, na zgradi ne piše ni muzej ni galerija, nego bolnica.

- Za kakvu izložbu, ponovi pacijent, još uvek misleći da je to neka šala.

- Za izložbu freski na zidovima čekaonica, strpljivo objašnjava portir.

- Kakvih freski, iznenadi se pacijent.

- S likom našeg oca Nemanje, klimne važno portir.

- Ali ja nisam krenuo na izložbu, nego na pregled, ne gubi nadu pacijent da se radi o nesporazumu.

- Pa svi dolaze na pregled, ovo je bolnica, nije galerija, složi se mirno portir.

- Ali zašto onda moram da platim kao da ulazim u galeriju, sve je nervozniji pacijent.

- Zato što ne mogu slike da vise džaba, mirno odgovara portir.

- Pa ako ne mogu, skinite ih, prasne pacijent.

- Nemoguće, onda bismo bili bolnica kao i svaka druga.

- Pa šta fali da budete bolnica kao i svaka druga?

- A šta fali da i vi budete selo kao i svako drugo?

Tu se Mokrogarac zacrveni i izvadi stotinarku.

- Jebemti Nemanju, promrlja i skrušeno prođe ispod podignute rampe.

Tako je to u priči. A u stvarnosti je drugačije.

Putnika koji automobilom ide iz Sarajeva u Niš, preko Višegrada i Užica, zaustaviće, nekoliko metara iza državne granice, rampa. Da je dignu i propuste ga tražiće mu novac, i on neće imati mogućnost da ne plati, osim ako se ne okrene i izabere neki drugi put, par stotina kilometara duži. Naplatna rampa označava ulaz u Park prirode Mokra Gora, kroz koji se, eto, prolazak plaća čak iako putnika ne zanimaju ni taj park ni ta priroda, a ni prestonica im Drvengrad.

"Oživljavanje tradicije"

Radi se, očigledno, o hajdučkom, tačnije, kesedžijskom poslu. Tako su nekada u slavnoj prošlosti prolaznike i karavane zaustavljali Starina Novak i Deli Radivoje. Pravna država Srbija blagonaklono gleda na ovaj vid oživljavanja tradicije, pošto se njeni organi, policija i carina, ne obaziru na ubiranje harača. (Iako je harač malo preteran izraz. Radi se više o šikaniranju, jer je cena prolaznice toliko mala da se iz prihoda jedva može podmiriti podmazivanje rampe.)

Kad se na ovaj način stranac upozna s tradicionalnim srpskim gostoprimstvom, Srbija se pred njim otvara i uzdiže kao zemlja velikih hajdučkih potencijala.

Vozite se, recimo, kroz Pazar, kad hop, rampa nasred puta. Vi zaključite kako vam je u dnevniku promaklo da se Sandžak osuverenio, i već se hvatate za pasoš, kad iz stražare iskoči Čeka Buljubaša i ljubazno vam otme 100 dinara za slušanje sopoćanskih zvona.

Ili, izađete iz nekog tunela, s rupetinama u pohabanom asfaltu, bez linija na kolovozu, normalno neosvetljenog jer je instalacije izgrizla voda koja lije sa stropa, kad stotinjak metara od izlaza - rampa. Na njoj hajduk Stanoje Kabaš traži da mu platite pranje auta.

Ili, vozite se tako od Topole do Topole (putokazi vas vrte u krug) dok ne ostanete bez goriva. A na benzinskoj pumpi čeka vas hajduk Kreveljko Fulajić da platite to što vas snimaju sigurnosne kamere.

Naravno, ako imate novaca, ako vam prije toga nisu naplatili što ste se vozili kroz izložbu krajputaša. Nema veze što niste vidjeli nijednog, jer ste gledali kako da vas ne učine ubicom samobica na motorima i biciklima. Mogli ste i drugim putem, ali tamo bi vam neki čoban naplatio to što vam je sačuvao auto da vam ga ne oštete ovce. Ili biste platili zadovoljstvo gledanja reklama na bilbordima pored ceste.

Međutim, sve su to tek ideje za razvoj hajdučije u lokalnim samoupravama. U stvarnosti postoji samo saglasnost na da je prolazak preko Šargana vredniji od prolaska preko Zlatibora, Kosmaja ili Fruške gore. Što očigledno nema veze s lepotom krajolika i sa pravnom državom nego s drskošću hajduka i sa lukavošću jataka.

Koje tu nije okupila gora kad ozeleni, nego govno kad odrveni.

Autor: Nenad Veličković

Odgovorna urednica: Belma Fazlagić-Šestić