Erozija liberalne Evrope

Prije deset godina, u Hrvatskoj su se mnogi kafei zvali „Kafe Evropa". U Splitu se sjedilo i filozofiralo na obali u nepretencioznom „Kafeu Genšer". Onaj ko je htio da naglasi da nešto u zemlji ide kako treba, govorio je: „Ovo je evropski standard". Sada samo još mali broj ljudi govori o stvarima koje idu kako treba. Prema Evropi se ispoljava skepsa. Jednom je postojala nada da će Evropa donijeti bolju budućnost. Napredak za kojim su, nakon mnogo godina zastoja i rata, mnogi čeznuli. Iz te nade je u međuvremenu nastao jedan od najvećih migracionih pokreta u Evropi. Mlada, obrazovana generacija, koja nije doživjela rat, nalazi se u egzodusu. Čak i starije generacije napuštaju zemlju – mnogi odlaze u Njemačku. Od „budućnosti Evrope" ostala je sloboda da se nađe posao u Njemačkoj i napusti sopstvena zemlja. I da se često radi na poslovima za koje su potrebne niže kvalifikacije. Hrvatska u stvari nije dobacila do Evrope. Dalmatinska obala biljleži bum kao turistički lokalitet, ali bogatstvo jednih znači tri eura zarade po satu za druge. Kafići u Splitu sada nose naziv „Kafe Ego".

U ovoj evropskoj nedjelji su se desila tri centralna događaja, koja su demonstrirala evropsku slabost, rascjepkanost i dezorijentisanost: uzoran đak Makron je dobio Karlovu nagradu u Ahenu, održao pledoaje za Evropu i u vatrenom govoru kritikovao njemačku politiku štednje i mahniti izvoz. On ne poznaje dobro Merkelovu ako misli da će ona dopustiti da se na taj način u javnosti nađe pod pritiskom. On dobro poznaje Njemačku ako misli da Nijemci u svojoj recepciji ignorišu zamjerke koje Francuzi imaju na Macronovu politiku štednje. Viktor Orban je ponovo udario u talambase, rekavši, nakon što je ponovo izabran za premijera, da je liberalnoj demokratiji odzvonilo. SAD su se povukle iz dila sa Iranom i pokazale slabost Evrope kao globalnog igrača. Mnoge zemlje na Bliskom istoku više ne računaju sa SAD. A Evropa je preslaba da popuni tu rupu. Makron je govorio o evropskoj snazi, hrabrosti. Time je izazvao oduševljenje – ali reakcije poslije njegovih posljednjih govora u Evropskom parlamentu pokazuju da Merkelova nije usamljena u svom oklevanju.

Ovoj Evropi je potrebna hrabrost. Da. Onaj ko voli Evropu, trenutno neumorno ukazuje na mir koji nam je donijela evropska saradnja. Više blagostanja. Ali ne za sve. Pokušaji politike da ubijedi moraju se prenijeti u svakodnevni život ljudi. Demokratski deficit Evropske unije je trenutno preveliki i kretanje u pravcu „više Evrope" će biti teško ostvarivo samo na veresiju. Oni koji se zalažu za Evropu ćute o njenim slabostima. To je njihova najveća slabost dok se zalažu za više Evrope. Ideja Sjedinjenih Evropskih Država je pod sjenkom nepoverenja. Da li bi to značilo još veću moć za nadnacionalne instance kao što je EU – uz isto tako malo demokratske legitimacije?

Liberalna demokratija se nije našla na meti kritika zbog svojih temeljnih demokratskih vrijednosti, već zbog fokusiranja liberalnog aspekta posebno na svjetsko tržište i regulisanja u korist globalnih koncerna, banaka i onih koji investiraju u nekretnine. Mnogi smatraju da je to Evropa bogatih. Većina Evropljana sa „liberalnim" ne povezuje univerzalna ljudska prava, već činjenicu da je, kao što se to desilo u Portugalu, poslije intervencije Trojke, liberalizovano tržište rada i da gotovo nema domaćeg stanovnika koji moće da priušti sebi stan u centru Lisabona. Umesto toga masovni turizam, strani investitori, minimalan dohodak, javne ustanove koje su iskrvarile. Strani kapital trenutno izmiče ljudima domovinsko tlo pod nogama. Jedina odbrana koju još imaju je odbrana „od stranog", jer je finansijski kapital apstrakcija prema kojoj gnjev ne može da se usmeri.

Makrona u Nemačkoj slave, jer drži lijep govor. Istovremeno, intelektualci u Francuskoj organizuju proteste zbog njegove politike, koja prijeti da ponovi greške, koje su napravljene u njemačkoj Agendi 2010. Filozof Žan-Klod Mono je nedavno Makronov vladajući stili okarakterisao kao „autoritarni liberalizam". On dobro zvuči na međunarodnom parketu, ali na unutrašnjem planu ubija pluralizam. Makronove mjere štednje se, kažu, odnose i na obrazovanje i umjetnost, kojim se obrazovani predsjednik rado diči u inostranstvu. Etika kompromisa kod Makrona nekako nestaje na sve većoj daljini. Orban je već tamo gdje kompromis više ne može da se nađe. Patos sopstvenih ubjeđenja – svejedno na kojem obodu političkog spektra – ne vodi u povjerenje prema Evropi.

Evropski političari moraju da pretoče ideale za koje se bore u politiku za svoje građane. Kada „mir" kao argument više nije dovoljan, počinje da kuha nezadovoljstvo. Evropa ponovo može da bude Evropljanima u srcu samo ako oni osjeti da je važna zbog „njihove budućnosti". Možda će se u najmanjim zaseocima kontinenta ponovo naći kafei sa imenom „Evropa". Mjesta, u kojima ljudi ponovo jedu i piju, umesto da govore o svojim brigama i postavljaju pitanja identiteta – služeći turiste iz bogatijih zemalja. Više Evrope može da se ostvari samo uz više demokratije.

Jagoda Marinić je hrvatsko-nemačka spisateljica i novinarka. Nedavno je objavila knjigu "Made in Germany - šta je nemačko u Nemačkoj?"