„EU sebi neće dozvoliti novog Orbana“

DW: Izvještaj Evropske komisije o napretku Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji očekuje se 17. aprila. Beogradu će vjerovatno biti upućene kritike zbog nedovoljnog napretka u poglavljima 23 i 24. Kakve bi to posljedice moglo da ima?

Marko Kmezić: Evropska unija je u Komunikaciji o vjerodostojnoj perspektivi proširenja na Zapadni Balkan u februaru odstupila od prakse da diplomatskim jezikom pežorativno opisuje nazadovanje u stanju demokratije u zemljama regiona. Komisija je tada zemlje Zapadnog Balkana nazvala „zarobljenim državama", čije su političke elite ogrezle u korupciji, slobodni mediji pod udarom države, a čije su ekonomije slabe i nerazvijene. Mislim da je to bio neočekivan šamar za političke elite na Balkanu. Očekujem da će Evropska komisija u predstojećim izvještajima takve teze dalje da elaborira. Nadam se da će izvještaj otići korak dalje. Jer, Komisija do sada postavlja dijagnozu problema u odnosu na manjkavosti u vezi s vladavinom prava i demokratijom u zemljama regiona, ali ne nudi rešenja kako probleme prevazići.

U Komunikaciji se navodi da su političke elite povezane s pripadnicima organizovanog kriminala i uključene u koruptivne radnje, pa ipak, EU pregovara s tim političkim elitama. Izvještaj Evropske komisije trebalo bi da ponudi rješenja za neka od tih problema. Institucije EU trebalo bi da pokažu veću odlučnost u uspostavljanju mehanizama praćenja koji će garantovati sprovođenje obaveza vezanih za članstvo u EU. Potrebno je javno identifikovati lidere koji u svojim zemljama krše osnovne standarde demokratskog upravljanja i ne ispunjavaju obaveze koje se odnose na jačanje nezavisnih institucija i civilnog društva. Ne treba zaboraviti ni da, bez obzira na napredak u ostalim poglavljima, ukoliko neka članica Evropske unije signalizira izostanak napretka u poglavljima 23 i 24, cijeli proces može biti obustavljen.

DW: U svojim tekstovima govorite o „stabilokratiji", o tome da, u cilju stabilnosti, EU podržava vlasti u Srbiji, uprkos njenim „autoritarnim tendencijama". Kažete da Srbija klizi u „iliberalnu demokratiju".Koji su njeni najopasniji oblici?

Kmezić: Stabilokratija je politički režim koji, uprkos manjkavoj demokratiji, uživa eksternu podršku. U ovom slučaju ona dolazi od pojedinih EU članica zarad lažne garancije o stabilnosti. Stabilokratija je u direktnoj koliziji sa onim što bi proces EU integracija trebalo da bude: približavanje pregovaračkih partnera na osnovu međusobnog uvažavanja koji rezultuje usvajanjem evropskih standarda u oblastima demokratije, ekonomije i javne uprave. Problem stabilokratije je u tome što previđa najveću prijetnju po stabilnost, a to je učvršćivanje političkih režima koji ne poštuju liberalno-demokratske principe.

Upravo to se sada dešava u Srbiji. Imate režim personifikovan u jednom čovjeku koji je urušio ili obesmislio sve nezavisne državne institucije, potčinio najveći dio medija, stvorio partokratski državni aparat u kome se državna funkcija doživljava kao partijski plijen, a lukrativni poslovi su nagrada za politički podobne tajkune. Najveća opasnost i glavna mana tog matriksa jeste to što će upravo takav politički sistem koštati Srbiju članstva u EU. Čini mi se EU neće sebi dozvoliti novog Orbana. Vremenom će stabilokratija u Srbiji biti sve čvršće utemeljena i sve teže smjenjiva. Treba imati na umu da bi promjenom ovakvog sistema veliki broj njegovih činilaca zasigurno i krivično odgovarao za eventualne zloupotrebe u vršenju vlasti. Podrška EU stabilokratiji u Srbiji je, dakle, kontraproduktivna, a čini mi se da je to sve jasnije i partnerima iz EU.

DW: Govorili ste o značaju Berlinskog procesa, ali i predložili promjene koje bi trebalo uvesti. Neki analitičari naglašavaju i paradoksalnu činjenicu da će na Samitu u Londonu u julu ključnu ulogu u promovisanju evropske budućnosti Zapadnog Balkana imati država koja izlazi iz EU. Šta očekujete od Samita?

Kmezić: Kao optimista, rekao bih da će nakon samita u Londonu region biti bliži članstvu u EU. Ali, ako bih bio realan, rekao bih da će samit o Zapadnom Balkanu  biti još jedna prilika za grupnu fotografiju političkih lidera EU i Zapadnog Balkana, gdje će civilno društvo poslužiti kao dekor. Novi dogovori biće potpisani i pozdravljeni, ali se neće postaviti pitanje zbog čega oni raniji nisu realizovani.

DW: Da li će biti nastavka Berlinskog procesa poslije Londona? Šta su konkretne dobrobiti takvog procesa za građane Srbije u bliskoj budućnosti?

Kmezić: Nisam siguran da će biti nastavka, iako je bilo najava da će sljedeći domaćin Berlinskog procesa biti Poljska. Odluka o tome biće politička i donijeće je ista mini-međuvladina grupa koja je i osnovala i vodila proces s Angelom Merkel na čelu. Zalažem se za nastavak procesa jer je njegov značaj očigledan, što dokazuje broj donatora i regionalnih i međunarodnih organizacija koje se bave Zapadnim Balkanom, kao i većih evropskih kompanija, koje su izrazile interesovanje za region. Od početka Berlinskog procesa pokrenuto je mnogo programa i inicijativa. Osnovana je Regionalna kancelarija za omladinsku saradnju, potpisana Deklaracija o regionalnoj saradnji i rješavanju bilateralnih sporova, napravljeno je nekoliko velikih infrastrukturnih projekata.

Ipak, dosadašnja implementacija je razočaravajuća i zato je vaše pitanje u vezi sa konkretnim dobrobitima za građane na mestu. Neophodno je fokusirati se na ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma, poput povećanja mogućnosti zemalja kandidata da se pridržavaju ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije. Taj forum bi trebalo da podstakne transformativni efekat proširenja tako što će se insistirati na nezavisnosti ključnih državnih institucija i osnaživati demokratske snage u zemljama Zapadnog Balkana. To do sada nije bio slučaj.

Kako se može protumačiti odluka Beograda da, uprkos sugestijama, ne protjera ruske diplomate poslije trovanja ruskog agenta?

Rezultat „pregovaranja" za članstvo u EU unaprijed je poznat. Zemlja-kandidat je u obavezi da implementira cjelokupan korpus prava EU. U suprotnom kandidat će ostati zarobljen u simulaciji „pregovora" dok će cilj – članstvo u EU – ostati nedostižno. Takva konstelacija proizilazi iz asimetrične pregovaračke moći – zemlja-kandidat je po pravilu zainteresovanija za sopstveno članstvo nego što je to EU. Pregovori su politički proces, tehnokratski upravljan iz Brisela, u kojem učestvuju političke elite koje su lišene mogućnosti pravljenja kompromisa i dogovora, osim u vezi sa eventualnim tranzicionim periodom, tokom kojeg bi pojedini sektori domaće privrede bili zaštićeni od konkurencije na zajedničkom evropskom tržištu.

Od Srbije se u poglavlju 31 očekuje postepeno usklađivanje sa spoljnom i bezbjednosnom politikom EU. Zajednička spoljna i bezbjednosna politika EU ustanovljena je kao okvir za zajedničku politiku odbrane i eksterno promovisanje dostignutih evropskih vrednosti, pod uslovom da te politike jednoglasno budu usvojene u Savjetu Evropske unije. Akcija protjerivanja ruskih diplomata poslije trovanja ruskog agenta u Velikoj Britaniji u kojoj učestvuju SAD, zemlje NATO i zemlje-članice EU, nije dio zajedničke spoljne i bezbjednosne politike Unije. Osim Srbije, još pet EU-članica nisu dio te kampanje.

Srbija, dakle, nije u obavezi da se pridruži toj inicijativi, ali treba da računa da nepriklanjanje može imati posljedice, što je u domenu diplomatije i može se prenijeti na teren pregovora. Činjenica je da Srbija zaostaje za drugim zemljama Zapadnog Balkana u usklađivanju sa spoljnom politikom EU i da stepen usaglašavanja Beograda sa spoljnopolitičkim mjerama i deklaracijama Brisela od 2015. godine bilježi konstantan pad. Prije eventualnog stupanja u članstvo EU, Srbija će morati da usaglasi spoljnu i bezbjednosnu politiku sa 28 zemalja Unije. U suprotnom će ostati uskraćena za članstvo u ovoj organizaciji.

Marko Kmezić, 1977, predavač je u Centru za studije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u Gracu na temu „Evropeizacija Zapadnog Balkana primenom vladavine prava".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android