Lisabonski ugovor pred sudom

U decembru, na kraju francuskog predsedavanja, predsednik Nikola Sarkozi je izjavio: „Evropa će ponovo napredovati kada bude imala snažne institucije. Niko ne može da ospori da je potreban efikasan predsednik i to ne na šest meseci, nego na dve i po godine“, rekao je Sarkozi.

Prema Lisabonskom sporazumu države članice i dalje bi predsedavale po šest meseci, ali bi EU imala i predsednika izabranog na dve i po godine. I spoljne poslove vodila bi jedna ličnost, mada nije bilo hrabrosti da se nazove ministrom spoljnih poslova.

EU bi bila i efikasnija. Jednoglasno bi se i dalje odlučivalo o spoljnoj ili poreskoj politici. Međutim, sve veći broj odluka - na primer, o borbi protiv organizovanog kriminala ili useljavanju – donosio bi se na osnovu kvalifikovane većine - ako za odluku glasa 55 odsto članica koje predstavljaju 65 odsto građana EU.

Šta će reći sud?

Mnogi zagovornici Lisabonskog sporazuma smatraju da se upravo sada, u vreme krize, vidi koliko je potreban. EU je primoran da brzo i zajednički deluje, a upravo to omogućava ugovor. Pitanje je samo: kako uvjeriti euroskeptike?

Da li je na taj način ugovor iz Lisabona u dovoljnoj meri demokratski – to je jedno od osnovnih pitanja u Karlsrueu. Zagovornici sporazuma ukazuju da će onda nacionalni parlamenti moći efikasnije da ulažu prigovore na odluke Brisela. Jo Lajnen, predsednik Ustavnog odbora u parlamentu, kaže: „Ne mogu da shvatim zašto bi Lisabonski ugovor bio protivrečan nemačkom ustavu?! Međutim, sudski postupak podrazumeva neizvesnosti – visoki sud može da postavi uslove ili donese presudu koji bi značili blokadu“.

Na primer – Ustavni sud može zatražiti tumačenje. To onda vodi odlaganju ratifikacije ili čak iziskuje nove pregovore.

Tako je i Nemačka nesigurna zemlja kada je reč o ratifikaciji. Češka još nije ratifikovala Lisabonski sporazum, u Poljskoj se čeka potpis predsednika, a u Irskoj tek predstoji novi referendum. Lisabonski ugovor može da stupi na snagu tek kada ga ratifikuje svih 27 članica EU.