Nacionalnost? Krvna grupa A i „nešto malo alkohola“.

Glavni protagonista drame, koja u originalu nosi naslov “Die Schüsse von Sarajevo”, je Leo Pfeffer, istražni sudac Austrougarske monarhije. On u Sarajevu nakon atentata na prestolonasljednika Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju treba da istraži i razjasni motive počinioca i prikupi dokaze za njihovu optužbu. Pfeffer je porijeklom slavonski Hrvat jevrejskih korijena, smatra se istinskim Austrijancem, a već neko vrijeme na službi u Sarajevu. On je u vezi sa Marijom, koja potiče iz jedne sarajevske pravoslavne porodice. Zvanični Beč od Pfeffera traži da što prije prikupi dokaze kako su atentatori poslani iz Srbije, te kako su radili po direktivama iz Beograda. No, Pfeffer je detaljan i korektan austrijski činovnik vjeran činjenicama i nespreman da se, kako kaže, radeći istragu o atentatu, bavi politikom. Zvanični Beč odlučan je ipak u tome da što prije dobije dokaze koji su mu potrebni. Tako lokani šef policije ne preza ni od mučenja optuženih, ali ni od hapšenja Marijinog Sina Miloša, kojem se prebacuje saradnja sa srpskim nacionalističkim studentskim krugovima. Jasno je da se na taj način Pfeffera želi ucijeniti, i tu počinje njegova lična drama, koja je ujedno i početak kraja njegove veze sa Marijom, a i njegove činovničke karijere.

Historijske ličnosti i fikcija

Autor drame je sin Mile Dora, Milan Dor, i on objašnjava kako režišer i direktor bečkog pozorišta “Theater an der Josefstadt”, Herbert Foettinger, na binu nije želio postaviti nikakvo školsko štivo, već upravo ličnu dramu. “Moj otac i ja smo nekada s početka 70-ih dobili od jednog kolege iz BiH prepise originalnih istražnih protokola, i tu se rodila ideja da napravimo scenario za film”, priča Milan Dor. “Scenario smo i napisali i film je snimljen, ali mi sa tim filmom nismo bili zadovoljni i onda je otac odlučio da napiše roman, jer je u romanu imao više prostora za određene scene. U predstavi, koja je onda rađena po tom romanu, mi smo za glavnog lika uzeli tog istražnog suca, jednostavno jer je to rađeno za austrijsku publiku, jer je to neka njihova perspektiva. Leo Pfeffer je historijska ličnost, ali mi smo dosta toga dodali, tako i to da je on u vezi sa Marijom, koja je Srpkinja”, objašnjava Dor.

Konflikt između Lea i Marije najavljuje se već u jednoj od prvih scena. 28. juni 1914. je divna sunčana nedjelja, uz to je i Vidovdan i idealna prilika da Leo na porodičnoj večeri konačno upozna Marijine roditelje. No upravo na taj dan, koji je i godišnjica boja na Kosovu, Austrijska uprava u BiH organizuje vojni manevar. Što u Marijinim očima nikako nije slučajno i zapravo jasna provokacija. O austrougarskoj okupaciji njih dvoje takođe misle različito. Leo smatra da je monarhija zemlji donijela red, uspostavila zdravu upravu, napravila škole i puteve, Marija smatra da Austrougarska sve to radi isključivo iz vlastitih interesa. “Želiš reći da vam je pod Turcima bilo bolje?”, upitaće Leo i izazvati smijeh u publici. “Ne”, odgovoriće Marija, “želim reći da mi samo želimo konačno živjeti u našoj zemlji“. Pfeffer replicira dosta suvremeno: “Ali šta, zaboga, znači to `naša zemlja`? Ovo nije samo srpska zemlja, ovo je zemlja i Srba i muslimana i Jevreja i svih ljudi koji u njoj žive.”

Nacionalizam ne može biti politički program

Tu raspravu prekinuće vijest da je na prestolonasljednika i njegovu suprugu izvršen atentat, no najautentičniju rečenicu ovog komada Leo Pfeffer će izgovoriti nešto kasnije, u razgovoru sa sudskim ljekarom i prijateljem Dr. Sattlerom. “Meni je ovog nacionalizma zaista puna kapa”, reći će Pfeffer. “U mojim venama ne teče ni hrvatska, ni mađarska, ni jevrejska ni ikakva druga krv, u mojim venama teče krv krvne grupe A, rh faktor pozitivan”, reći će Pfeffer. Dr. Sattler, sklon vinu i hedonizmu, dodaće i ovo: “Kod mene se tome može dodati i nešto malo alkohola.”

“Ta rečenica potiče od mog oca”, priča Milan Dor. “Nisam siguran da li se ona nalazi i u romanu po kojem je predstava rađena, ali je tu rečenicu moj otac privatno često ponavljao. On je bio i u otvorenom sukobu sa pojedinim ideolozima tog srpskog nacionalizma. On je bio socijalista, ali prije svega humanista i govorio je da nacionalizam nikako ne može biti politički program. Ali eto, sve do danas se dešava da to funkcioniše kao politički program na tom populističkom nivou i teško da će se svijet po tom pitanju uskoro opametiti. A što se tiče same drame, drama je u samom Pfefferu i u njegovoj dilemi. Za mene je bilo interesantno pogledati šta se dešava sa ljudima u situacijama u kojima su oni primorani da se reduciraju na identitete koji im i nisu tako važni. I ja sam se pitao, šta bi bilo sa mnom da sam ostao u Jugoslaviji za vrijeme rata. Znate, odjednom ti dođe neko i pita te šta si ti, a ti u stvari ne želiš da budeš ništa od toga što navodno treba da budeš. I onda, ili si sa njima, ili si protiv njih. I to je pitanje. Šta to radi sa ljudima i kako oni pokušavaju da se iz toga nekako izvuku”, priča Dor.

Važno je izoštriti vlastite stavove

Istražni sudac Leo Pfeffer iz toga se nije izvukao. Nemoćan da pomogne Marijinom sinu, ona ga u bijesu ostavlja, a nespreman da Beču po svaku cijenu pribavi dokaze da su atentatori u direktnoj vezi sa srpskom vladom, Pfeffer ostaje i bez posla i biva prebačen na frontu. Prvi svjetski rat je u tom trenutku već uveliko u toku.

Drama “Pucnji iz Sarajeva” ispričana je kronološki, i stiče se dojam da su stvari na jednoj od najrenomiranijih austrijskih pozorišnih kuća, barem u prikazu političkih pozicija zvaničnog Beča i Beograda, relativno brzo jasne. Nacionalističke snage u Beogradu sve jače zagovaraju osamostaljenje i stvaranje nezavisne Jugoslavije, Beč traži zvanični povod za rat, koji je i mimo atentata u Sarajevu, već odavno pripremljen. Onima koji ovo već od ranije znaju, na momente se čini kao da drame zapravo manjka, iako je predstava dosta dinamična. No, kako je ovom dramatizacijom zadovoljan zapravo sam autor Milan Dor?

“Pa ova predstava se sigurno neće igrati i naredne sezone”, kaže Milan Dor, koji je ovaj tekst napisao uz podršku mlađeg austrijskog kolege Stephana Lacka. “Ovo je godina u kojoj se obilježava taj jubilej i ona će se možda igrati ponovo za deset godina ili za neki drugi jubilej. Ali nedavno sam ovdje u blizini bio sa suprugom na večeri, i onda smo slučajno čuli razgovor ljudi koji su upravo bili na predstavi. I oni su onda raspravljali o nacionalizmima, o Hrvatskoj, o Srbiji, o Rusiji, o Ukrajini itd., i tu su se izoštrili neki stavovi. I za mene je to već uspjeh. Ako predstava barem malo razbudi ljude i ponuka ih da razmisle o svemu što se dešava u svijetu i da stvore neku svoju sliku, a ne da im tu sliku serviraju mediji i političari – onda je predstava uspjela i ja sam sa njom zadovoljan”, zaključuje Dor.

Autor: Emir Numanović

Odgovorna urednica: Marina Martinović