Nauka ili propaganda – Historiografija u Srbiji

Jugoslavenska kriza dovela je do potrebe za pronalaženjem dubljih motiva za raspad države. Osim političke retorike trebalo je pronaći i neku naučnu argumentaciju koja bi sve to potkrepila i u tu svrhu je iskorišćena istorija, kao oblast najpogodnija za tu vrstu manipulacije. Sve to je dovelo do ideološke intervencije u jednu naučnu oblast kao što je istorija, koja je iskorišćena i kao neka vrsta opravdanja za oružane sukobe.

Nakon završetka rata u bivšoj Jugoslaviji očekivao se prestanak takve političke zloupotrebe historije. Očekivali smo neke radikalnije poteze u obezbeđivanju autonomije te naučne discipline, kaže za DW historičar Branka Prpa, ali se to na žalost nije desilo. Umesto toga, historija je ušla u jedno polje parapsihologije ili postala paraistorijska nauka, smatra Prpa. Rezultat toga je da se istorija danas posmatra kao sukob mišljenja.

Istorija nije sukob mišljenja

„Došli smo u situaciju da možete da kažete šta god hoćete i da to ne morate ničim da potkrijepite pravdajući se time da je to vaše mišljenje. Tako da vi danas u Srbiji imate recimo pokušaje rehabilitacije od Nedića pa nadalje, a mi imamo pouzdane historijske dokaze da su bili kolaboracionisti, dakle to nije pitanje mišljenja nego činjenica. Vi, dakle, dolazite u situaciju da kao profesionalac s njima raspravljate na tu temu. Znači, raspravlja se o nečemu što sa pozicije jedne nauke i znanja prosto ne može da bude debatno polje“.

Historičari iz regiona su se bavili i komparativnim analizama udžbenika. Srpski udžbenci historije su u tim analizama ocjenjeni kao žrtve ideološke konfuzije, u kojima postoji potreba da se prošlost uskladi sa trenutnim političkim potrebama. Ti udžbenici stoga obiluju stereotipima po kojima je srpski narod jedini istorijski ispravan, vodi samo odbrambene ratove, ne ugrožava narode oko njega i uglavnom je žrtva naroda u okruženju.

Politički monopol na istoriju

Branka Prpa, koja je takođe bila učesnik tih susreta historičara, ističe da se situacija u Hrvatskoj, na primjer, popravila, jer je tamo ukinut monopol na izdavanje udžbenika:

„Kod nas je Zavod za izdavanje udžbenika i dalje monopolska institucija, tako da njegovo rukovodstvo zavisi od partije koja je na vlasti. U zavisnosti od ideološke i političke orijentacije vlasti, tako je i zavod plasirao udžbenike iz historije na tržištu. Odnosno, angažovao one ljude koji su nudili onu historijsku sliku Srbije koja je odgovarala tadašnjoj političkoj nomenklaturi na vlasti. I to je ukratko to, jer su svi ti udžbenici i dalje zvanični udžbenici, oni su proizvedeni u poslednjih nekoliko godina, i vi ne možete pisati nove udžbenike svakih godinu dana. A onda je došlo do temeljnih pokušaja revizije historije, što se na žalost pretvorilo u državnu politiku u koju se uključilo i sudstvo“.

Sudska revizija istorije

Ako bismo pokušali da ustanovimo gdje smo danas u odnosu historije i nacionalizma ili historije i politike, mora se reći da je polje historije po prvi put ušlo u polje sudske arbitraže, skreće pažnju Prpa. Postavlja se sada pitanje šta da čine historičari ako žele da napišu ili izjave nešto o historijskim ličnostima, koje su rehabilitovane sudskim putem:

„I sada se vi pitate, dobro, ja ću sada sesti kao historičar i napisati zašto mislim da je Dragiša Cvetković, kao predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, uradio niz pogrešnih poteza i morao s pravom da demisionira usljed masovne pobune građana i demonstracija 27. marta 1941. godine. Sada se postavlja pitanje, pošto je on sudski rehabilitovan, da li to znači da nekakav tužilac ima pravo da mene kao historičara tuži, jer ja tvrdim da Dragiša Cvetković jeste čovek tih, tih i tih karakteristika? Ili, šta će se desiti ako tvrdim da su neki drugi, koji su sada rehabilitovani, zaista počinili ratne zločine, i da ta ocjena apsolutno odgovara onome što su činili?“

Upravo zbog svega toga nije samo pitanje udžbenika kada se reflektuje jedna iskrivljena slika nas samih kroz vreme, zaključuje Prpa. Pažnja se mora obratiti i na celokupan politički kontekst, u kome se historijom bave sudovi. U tom kontekstu se po njenim rečima državna politika može posmatrati i kao ključni revizor historije.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odg. ur.: Z. Arbutina