Nije težak put do Brisela

Na pitanje kojim se putem dolazi do posla u Evropskom parlametu (EP), odgovori su različiti. Miograd Pantović je za „direktan pristup“, pa je tako na jednoj od konferencija organizovanih u Beogradu lično pitao Doris Pak da li može da stažira u njenoj kancelariji i dobio pozitivan odgovor. Maša Lekić je imala poznanika, stažistu, koji je njenu biografiju preporučio jednom od italijanskih poslanika, dok Lejla Đukić kaže da baš nikoga nije poznavala.

„Shodno mom porijeklu iz Bosne, mojim interesima i mojim studijama, izabrala sam paralmetarce koji su vezani za prostor Jugoistočne evrope i na njihove adrese poslala biografiju. Neki su odgovorili da trenutno nemaju mjesta, ali neki su otvorili vrata.“

Kacin komunikativan, a Pak spremna da posavjetuje

Lejla danas radi u kancelariji Jelka Kacina, izvjestioca EP za Srbiju. Na pitanje kakav je Kacin kao šef, ona kaže da je „super“, da je komunikativan, otvoren za saradnju i pun razumijevanja. Riječi hvale za svoju šeficu, Doris Pak, specijalnu izvjestiteljku EP za BiH, ima i Miodrag.

„Ona je uvijek otvorena, spremna za komunikaciju, spremna da sasluša bilo kakav prijedlog sa moje strane i da da savjet u vezi života i rada u Paralmentu.“

A posao stažista u EP sastoji se od odlaska na sastanke, prisustvovanja sjednicama komiteta, pisanja izveštaja, prevođenja tekstova iz novina za parlamentarce. Lejla i Miodrag kažu da je posebno zanimljivo upravo to što se zbog poslova svojih šefova i oni najviše bave pitanjima u vezi sa dešavanjima u Jugoistočnoj Evropi.

Nije isto gledati Evropski parlamet na TV i raditi u njemu

I dok kažu da su u Briselu uglavnom „doživjeli ono što su i očekivali, najveće iznenađenje za Miodraga bio je drugačiji odnos zvaničnika u EU od onih u Srbiji:

„Za razliku od Srbije ili neke druge zemlje bivše Jugoslavije gdje je teško stupiti u komunikaciju sa ministrom ili paralmentarcem, u Evropskom parlamentu je sve drugačije - bez problema se stupa u komunikaciju sa evropskim parlamentarcima ili ljudima iz Evropske komisije.“

Sa druge strane kada je u pitanju sam život u Briselu Miodrag već diplomatski odgovara:

„Nisam ljubitelj Brisela kao grada, ali shvatam da je velika privilegija biti u EP i u centru dešavanja u Evropi. Jedno je gledati Evropski parlament i Evropsku komisiju na televiziji, a sasvim drugo kada prisustvujete odlukama o budućnosti Srbije ili BiH. To nam daje samopouzdanje i privilegovanost što smo tu.“

Maša, koja je i studije završila u Briselu, kaže da joj se grad sviđa, ali i iskusno dodaje:

„Lijepo je kada je sunce. Kada ne morate da svaki dan nosite kišobran u torbi grad može da bude prijatan.“

Put do Brisela nije tako težak

Svoju budućnost ovo troje mladih ljudi vide prvenstveno kroz nastavak studija. Iako ne isključuju dalji angažman u nekoj od evropskih institucija, želja im je da se vrate u svoje zemlje, u ministarstva spoljnih poslova ili kancelarije za pridruživanje i tako stečenim znanjem doprinesu procesima evrointegracija. Iako kažu da je put do posla u evropskim institucijama, zbog zvaničnih propisa, teži za one koji nemaju državljanstvo neke od članica EU, oni ličnim primjerom dokazuju da za to postoji realna mogućnost za koju je potrebno imati dovoljno volje, ali i informacija:

„Put do dolaska u Brisel nije tako težak, a svi su ovde otvoreni za prijem mladih iz bivše Jugoslavije. Ima toliko mogućnosti, od stipendija Robert Šuman, do raznih studijskih boravaka. Savjetovao bih mladima da se informišu i da ne budu pasivni. Jer, pasivnost madih jedan je od najvećih problema koje naše zemlje u ovom trenutku imaju,“ zaključuje Miodrag Pantović.

Autorka: Marina Maksimović, Brisel

Odg. urednik: Svetozar Savić