Svinjeta

Junaka ove priče, onog što je u vicevima radije glup nego škrt i lijen, zatičemo u dvorištu nekog slovenačkog zamka na prijemu u dobrotvorne svrhe. Dobio je na ulazu (kao u kockarnicu) nekoliko žetona, i njih sada mijenja za vino i ikru. Računa koliko gladnih može nahraniti jedno jesetrino jaje.

Od toliko matematike napuše mu se stomak i on, kako je i red na koktelima s puno svile i parfema, krene u u hram hroma i keramike. Na ulazu mu preljubazna hostesa tutne u ruku letak s obaviješću da se upotreba toaleta plaća. On se nasmiješi i na lošem slovenačkom objasni da neće ostati dugo, samo koliko da pusti golubčeka. Ona slegne ramenima: Slovenija je civilizirana zemlja, i kao takva članica EU, i u njoj za takve bosanske finese niko nema vremena. Možete ući da ne platite, ali moraćete platiti na izlazu.

Naš junak (sad smo otkrili da je iz viceva o Bosancima) zastane neodlučan. Jedan žeton košta 15 eura. Za njega može dobiti pun tanjir hrane. Nema logike da pun tanjir hrane košta koliko i jedan kvant smrada. Ako je već neko smislio da ti proda rođeno govno, onda bi bilo fer i pošteno da se cijena upotrebe toaleta formira prema težini zaostavštine. Pa ako se neko istovari ko slon, on onda neka prema zasluzi i plati, a onaj ko uđe samo da gukne - njemu uzeti drobiž.

Ima li neki drugi toalet u blizini, gdje se nužda ne žetonira, upita čudeći se sam sebi odakle mu odisejska snaga volje da još uvijek vjetrove drži zavezane.

Ima, odgovori hostesa, dole u mestu, nije daleko ako se ide autom.

Dakle, šta čovjek sa štipavcem u crijevima da učini suočen s ovakvom alternativom? Da se vrati među diplomate i podijeli s njima svoju muku, ili da se odrekne hrane i plati poprdninu? Ili, to je rješenje! da uđe pa kad već mora da plati da onda proba i da se istovari.

Tako najzad ipak sjedne na keramički prijestol i zauzme pozu Rodenovog Mislioca. Neki zaboravljeni miris prizove mu u pamet predratne ekskurzije. (Tada je i Slovenija bila s ove strane Evrope). Sjeti se trauma kroz koje su jugoslavenski vlasnici/korisnici poljskih čučavaca prolazili u susretu s pametnim vodokotlićima i slavinama bez pipa. Ni tada, preračunato iz šilinga, maraka i franaka u dinare, nije jedno polaganje govnetnog vijenca koštalo ko pedeset ćevapa. Ali, pošteno govoreći, isplati se. Maketa EU-raja u malom. Red, čistoća, sjaj, miris, funkcionalnost, udobnost... Zašto ljudi u Bosni ne prolaze tako dobro kao govna u prdeželi, hukne od muke i huje Mislilac. Napne se iz sve snage, i tu ga zvono budilnika probudi.

Izbjeći vinjetu

U trenu mu se razbistri da je u Brežicama kod prijatelja u gostima i da je cijeli ovaj san u vezi s jučerašnjim njegovim ulaskom u Sloveniju. Nakon što je ostavio iza sebe Sarajevo, Brod i Zagreb i bez dužeg zadržavanja prešao Breganu, ljubazna djevojka upozorila ga je da mu za autoput treba vinjeta. On je odgovorio da isti neće koristiti, osim par kilometara koliko mu treba do skretanja za Brežice. Ona je na to slegla ramenima i rekla da je kazna 150 eura. On je pitao kako može do Brežica a da ne koristi autoput. Ona je odgovorila da može preko Kumrovca, ali da se onda mora vratiti u Hrvatsku. On je pitao koliko je najeftinija vinjeta. Ona je rekla 15 eura za sedam dana.

Što je ok, čak i jeftino ako bi čovjek htio da mu se investicija dobro isplati, pa svih sedam dana vozio ukrug, tj. unakrst, od Kopra do Maribora i od Bregane do Jesenica. Ali eto čovjek ostaje samo pola dana, tačnije jednu noć, i sutra se odmah vraća, i ide tu iza ćoška, par kilometara, Brežice, čuli ste za Brežice, i ne treba mu jebeni autoput, potrebniji su mu 15 eura, ni kući se ne voza po komšiluku autoputem. (To on sve tako u sebi, a naglas se pita šta da radi. A djevojka mu, ljubazno i strpljivo objašnjava da vinjetu ne mora kupiti sada, može i usput, ali da je na izlazu, ako će se vraćati istim putem, mora imati.)

I evo ga, u cik zore, u autu, vozi kroz maglicu pored Krke, za prijateljem koji ni sam ne može vjerovati da je ulaz u Evropu jeftiniji od izlaza iz nje. Uskim i krivudavim cestama stižu pred malogranični prijelaz Obrežje. Ali on je, naravno, nepropustan za junake iz viceva o glupim Bosancima koji misle da su pametniji od glupih evropskih zakona.

Dvočlani konvoj slovensko-bosanskog prijateljstva okreće se i vraća na autoput. Na prvoj benzinskoj pumpi poraženi junak kupuje vinjetu i prima izraze saučešća nad posmrtnim ostacima razuma.

I slobode kretanja, na koju se DARS (Družba za avtoceste v Republiki Sloveniji) popišao ne ostavljajući korisnicima na Bregani alternativu.

I slobode postojanja. Jer je i ona, u toj Evropi ograničena za non-eunijate. Oni u tom carstvu slobode, na tom autoputu u budućnost sa trideset traka, mogu postojati samo koliko im traju vinjete u pasošima.

Ukoliko imaju pasoše.

Ukoliko nisu izbrisani.

Jer taj DARS nije tek neko udruženje putara nalik serberima na ulazu u javne nužnike, nego je to mehanizam nacionalizma koji će upropastiti Evropu na isti način na koji je rasturio Jugoslaviju. Šta znači imbecilni slogan DARS-a - Povezujemo Sloveniju? Zar ti putevi kroz Sloveniju ne povezuju naprimjer Italiju i Mađarasku? Ili Austriju i Hrvatsku? Ili Hrvatsku i Hrvatsku? (Npr. Krapinu i Umag.) Dvadeset kilometara vožnje kroz Sloveniju u oba pravca ne bi koštalo 15 eura da većina Slovenaca od toga nema koristi; a ima, jer se njima godišnje vinjete, po cijeni od 95 eura višestruko isplate. Njima je njihova nekadašnja najzahodnija jugoslavenska republika osigurala da se voze jeftino na račun neslovenaca i oni su na to, bez referenduma, pristali.

Referendum je u njoj ipak rezervisan za osporavanje ljudskih prava kad su ti ljudi tujci, heteroseksualci, ili nesamohrane majke.

Ergo, platiti 15 eura da se napusti takav mirišljavi zahod i nije velika cijena.

Autor: Nenad Veličković

Odgovorni urednik: Mehmed Smajić