Tradicija na rasprodaji

„Jesu li ovo vaša jaja“, pitam sredovječnu ženu koja sjedi na prevrnutoj gajbi. „Kokošija, kokošija“, kaže Borka Veber i smije se. „Dvije noći i dva dana nisam spavala, samo sam bojila jaja.“ „Pa, koliko ih obojiste?“ pitam. „Šest kartona (1 karton = 360 jaja, op. aut.) i dvije školjke“, kaže Borka i dodaje da su jaja domaća jer ima svoje kokoši, a tehnike bojenja su različite: nešto je bojeno u lukovini, a nešto lijepljenjem listova bilja. Borka kaže da je sve prodala, osim nekoliko školjki ispred nje. „A zar nije pravilo da jaja budu crvena, a što je najvažnije, tradicija nalaže i da jaja boji domaćica na Veliki petak, a ne da ih kupuje?“ pitam.

„E, moja gospođo! Lakše je ovako. Jedno već obojeno jaje košta pola marke, a školjka obojenih (30 komada), samo 15 KM! Ko bi prljao kuću zbog jedne školjke jaja?“ kaže Borka. Društvo joj pravi Sabina Šabić. Ona prodaje robu, ili 'tekstil' kako naglašava, a sjedi sa Borkom jer joj je - jaranica. „Dobila sam od Borke 4 jaja koja ću ponijeti kući. Drago mi je i zbog Vaskrsa i zbog Uskrsa. Svi su naši praznici lijepi“, kaže Sabina.

Svaka boja je dobra boja

Janko Trapara nema namjeru da spusti cijenu svojih bojenih jaja, iako je već Velika subota. „Ova jaja smo bojili djeca, supruga i ja. Nabrali smo proljetne trave, bjelancetom zalijepili za jaja, navukli preko njih najlon čarape i bojili. To je vrlo jednostavno. Poslije se premažu uljem da dobiju sjaj“, kaže Janko. „Ali, nekako su vam tamna ta jaja, najviše je smeđih, gdje su crvena?“ pitam. „Svaka boja je dobra boja, a jaje, ma koje da je boje, simbolizira život. Ovog puta smo obojili 3.000 komada! I sve smo prodali, ostalo je još samo ovo što vidite, pet školjki“, kaže Janko.

„Moj Bože, tri hiljade jaja“, ponavljam naglas. Pored mene su Mira i Anđelka iz federalnog dijela Sarajeva. „Što se čudite?“, kaže jedna od njih i dodaje da su i one došle da kupe obojena jaja. Katolkinje su i misle da su jaja ista i za Vaskrs i za Uskrs. „Nisu baš ista, katolici to malo više šaraju“, kaže Janko.

„Ja to kupujem zbog unuka, ali ostaviću im iluziju da sam ih sama obojila. A to mi se već ne da... Treba nekoliko lonaca uprljati različitim bojama, a onda poslije ribati, lakše je ovako“, kaže Anđelka. „Neće gospođe iz grada da prljaju ruke, kod nas na selu se još boje jaja kao nekad“, kaže Janko. „Nego, imate li vi problema sa policijom?“ pitam. „Prijašnjih godina je bilo, sad nema“, dodaje.

Kad Bedrija farba jaja

Aleksa Simić sluša sa strane i pokušava da se uključi u razgovor. „Ja sam 1959. godine došao iz Velike Plane u Srbiji, da služim vojni rok u Sarajevu, zaljubio se u grad i jednu ženu i ostao celi život. Imam ćerku, sina i unuku na drugoj godini fakulteta. Živim na Alipašinom polju sa mojom Bedrijom. Eno Bedre kod kuće, farba jaja. To je dečije, to je običaj za decu“, kaže Aleksa i poklanja mi jedne papuče 'za po kući', koje on šije. I tako, dovoljno je samo da izađete na sarajevske ulice i već imate priču. A što se tiče tradicije? „Ko još mari za tradiciju? Neka ljudi kupuju, ako će im to doneti radost“, kaže Aleksa.

Autorka: Ljiljana Pirolić

Odgovorni urednik: Mehmed Smajić