Višegradski plašt prošlosti

Nedelja jutro, spremam se za prvi deo Balkan Booster projekta. Moj put za Višegrad bio je moja prva poseta Republici Srpskoj. Nisam znala šta da očekujem, ali sam znala da će moje okruženje u narednih nekoliko dana biti dosta drugačije u odnosu na ono što je meni blisko, ako ništa drugo biću okružena planinama, što je za jednu Vojvođanku poprilično velika promena.

S obzirom da iz Užica ka Višegradu vikendom saobraćaja samo jedna linija autobusa, kako ne bih do kasno čekala autobus odlučila sam da za “sitne novce” u Višegrad stignem taksi vozilom. Već u prvih par minuta taksista me pita zašto posećujem Višegrad, kratko mu odgovaram da je novinarskim povodom. Pita me koje teme istražujem, odgovaram opet kratko da je tema suočavanje sa prošlošću.

"Teško je suočiti se sa prošlošću, evo meni osudiše kuma - Nedića, sigurno si čula za njega” započeo je priču rečenicom koja je bila samo uvod u ono što je usledilo, a to je sat vremena vožnje sa osobom koja ima dijametralno suprotne stavove od mojih i čovekom koji na poslednje sukobe iz devedestih godina gleda kao na "otadžbinsko odbrabreni rat”.

Ohrabren mojom tišinom nastavlja dalje da je i on hteo da ratuje, ali je slomio nogu u maju, a u aprilu krenuo rat pa je bio nesposoban da se bori za domovinu. Videlo se na njegovom licu da mu je iskreno žao zbog toga.

Dok se penjemo po brdima pokazuje mi prstom na bošnjačke kuće koji su spaljene uz ciničan komentar “da im je stvarno bilo stalo do zemlje oni bi se tu vratili”. Izlazim iz taksija, u nadi da sam “klasičnog srBskog heroja” ostavila iza sebe, a nisam ni znala da je to samo uvod u ono što me je čekalo u Višegradu.

Gotovo svako jutro provela sam u kafani “Kruna” čiji se gazda potrudio da enterijer prostora izgleda kao omaž srpskim koljačima, a ponaročito Draži Mihajloviću čiji je lik bio prisutan u svakom obliku, od statua, bisti, fotografija i portretskih slika. Činilo mi se da sam došla u grad čija arhitektura i izgled i duh nikako ne odgovaraju ljudima koji sada tu trenutno žive. Nisam mogla da zaobiđem osećaj da ti ljudi prosto ne treba da budu tu.

Poseta Višegradu je bila moja prva poseta mestu u kojem su se odigrali strašni zločini u novijoj istoriji Zapadnog Balkana. Za one koji ne znaju Višegrad je “poznat” po ratnim zločinima iz 1992. godine kada su srpski agresori izvršili niz zločina protiv čovečnosti nad bošnjačkim stanovništvom koje je tada bilo većinsko stanovništvo Višegrada. Po zvaničnim podacima 3.000 Bošnjaka je ubijeno u Višegradu i okolini, uključujući 600 žena i 119 dece. Jedan od masakra bošnjačkog stanovništva odigrao se i na mostu Mehmed Paše Sokolovića, na istom onom mostu koji je Ivo Andrić ovekovečio u svom romanu “Na Drini ćuprija”.

U Višegradu je živelo još naroda i narodnosti osim “novopečenih” stanara Srba i skoro proteranih Bošnjaka. Veliku ulogu u podizanju i osnaživanju grada imali su i Jevreji čiji trag je duboko sakriven u istorijskim zdanjima koji sada promenili svrhu. Na mestu nekadašnje jevrejske Sinagoge sada je vatrogasna stanica u okviru koje se nalazi i Ravnogorski pokret Višegrad.

Ono što povezuje Vojvodinu i Republiku Srpsku definitvno je odnos prema kulturno - istorijskom nasleđu koji gotovo ni ne postoji. Gomila neobeleženih ili bedno obeleženih kulturno - istorijskih spomenika koji tu stoje čini mi se samo da podsete kako i dalje nismo spremni da se suočimo sa prošlošću. I nije samo do spomenika već i do ljudi, donosioca odluka i ratnim profiterima koji se i dalje nalaze u svim porama društva i koji je na neki način i oblikuju.

Tekst je dio DW projekta Balkan Booster.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android