Černobiljskoj mori nema kraja?

Povodom 25. godišnjice eksplozije u Černobilju list Lajpciger folkscajtung piše:

„Za milione ljudi Černobilj je postao mora bez kraja. A onaj ko o Černobilju govori kao o apokalipsi do koje je došlo Božjom voljom priča besmislice. Za katastrofu u Sovjetskom Savezu bili su odgovorni ljudi, kao što su odgovorni i za sadašnju havariju u Fukušimi u Japanu. Veoma je važno da se to naglasi, jer kontraproduktivno je govoriti o tim nuklearnim katastrofama kao o višoj sili. S jedne strane, priče o apokalipsi skidaju odgovornost sa onih koji bi morali biti odgovorni. S druge strane, strah od nuklearne energije na taj način postaje iracionalan. Trebalo bi jasno reći: posledice nuklearnih havarija u Černobilju i Fukušimi su katastrofalne, ali to nema veze sa krajem sveta“, piše list „Lajpciger folkscajtung“.

O istoj temi list Zidvest prese piše: „Zdravstvene posledice i ostale štete nuklearne katastrofe plaćaju obični građani i poreski obveznici – to je pouka nuklearne katastrofe u Černobilju pre 25 godina. Kao i sada u Japanu i tada su stradali prvo zaposleni na licu mesta koji nisu imali mogućnosti da se zaštite. A da nijedan koncern i nijedno osiguravajuće društvo sveta nije spremno da nadoknadi troškove nuklearne havarije potvrđuje se sada u Fukušimi“, piše „Zidvest pres“.

Povodom objavljivanja 700 tajnih dokumenata iz zatvora u američkoj vojnoj bazi Gvantanamo iz kojih se, pored ostalog, vidi da su mnogi zatočenici tamo bez razloga list Vestdojče cajtung piše:

„Još nije kasno da se izbegnu nove štete. Demokrate i republikanci trebalo bi da misle na sopstvenu pravnu državu, da nalože da se provere razlozi zatočeništva svakog od preostala 172 zatvorenika kako bi odmah bili oslobođeni oni koji nisu ni opasni, niti imaju direktne kontakte sa teroristima. Samo tako moguće je spasti kredibilitet“, piše „Vestdojče cajtung“.

O Gvantanamu piše i list Berliner cajtung: „Dokumenti iz Gvantanama koje je objavilo VikiLiks iz vremena predsednika Džordža Buša ukazuju na samovolju i nesavesnost svetske sile koja je smatrala da ne mora da se drži bilo kakvih pravila.Ponešto od toga se naslućivalo, ponešto je bilo poznato. Istoriju Gvantanama nije potrebno pisati ponovo. Međutim, u zatvoru su još 172 zatočenika. Vlast nad njima trenutno ima Barak Obama. Iako se u početku istinski trudio da logor zatvori, on je sada postao njegova sramota“, piše „Berliner cajtung“.

Komentator lista Vestdojče algemajne cajtung bavi se situacijom u Siriji i piše.
„Od početka protesta pre pet nedjelja zemlja je sada suočena sa najvećom brutalnošću vlasti. Svet je još jednom svedok kako jedan arapski režim puca na sopstvene građane koji žele više slobode. Sukob između prestolonaslednika Bašara Asada i njegovih pobunjenih podanika je eskalirao. Nepovratno su prokockani izledi za političke kompromise koji bi bili prihvatljivi za građane. Pri tom je prošle nedelje još izgledalo da će diktator biti razuman. Dekretima od prošlog četvrtka pokazao je spremnost na političke ustupke da bi njegova služba bezbednosti istog časa sve prokockala. Njeni pripadnici ubili su 120 demonstranata – ne čudi što ljudi više ne veruju Asadu i sada idu na sve ili ništa. Svesni su da je sistem koji se oslanja samo na silu nemoguće reformisati. Želju građana za pluralizmom i demokratijom moguće je ispuniti samo njegovim ukidanjem“, piše „Vestdojče algemajne cajtung“.

O Siriji piše i list Berliner cajtung: „Asad je shvatio opasnost. Uz pomoć tenkova i snajperista pokušava da radikalizuje proteste uz moto: ukoliko dovoljno dugo budem pucao i oni će početi da pucaju. To bi bio kraj protesta i početak oružanog građanskog rata. Vlasti bi bile suočene sa manjinom naoružanih pobunjenika. Za Asada bi to značilo da može da ostane na položaju. Istina, u zemlji bi vladao haos, ali predsednička palata bila bi sigurna. Međunarodna zajednica bi u slučaju Sirije ostala posmatrač“, piše „Berliner cajtung“.

List Noje osnabriker cajtung se bavi Libijom i piše: „Kontrast ne može biti veći: na jednoj strani Sredozemlja Papa u Uskršnjoj poslanici propoveda mir i pomirenje, sa druge strane mora Gadafijeve granate padaju na Misratu, a bombe NATO na libijski vojni kompleks. To je bio Uskrs 2011. Nema sumnje – postupak Gadafija koji puca na sopstveni narod je sramotan. Njegovo vreme je isteklo i mora da ode. O tome nema diskusije, ali ono o čemu mora da se diskutuje sve dok traje intervencija međunarodne zajednice u Libiji jeste primerenost njenih napada. Ni u jednom trenutku oni koji odlučuju u NATO ne smeju da zaborave na to šta prouzrokuje na tlu svaka bačena bomba. Iako su ciljevi plemeniti: zaštiti civilno stanovništvo i pomoći pobunjenicima, ciljevi ne pravdaju sredstva. Pogotovo ne ako ginu ljudi. Možda je za mnoge papa samo star čovek daleko od realnosti. Ali o njegovoj Uskršnjoj poruci kojom poziva na diplomatiju i pomirenje morao bi da vodi računa svako ko odlučuje o životu i smrti – ne samo u Libiji. Pre svega bi o njoj morao da vodi računa NATO kako bi se razlikovao od Gadafijevih ubica, jer svaka žrtva nasilja je žrtva suviše“, piše „Noje osnabriker cajtung“.

Pripremo: Nenad Briski
Odg. urednik: Jakov Leon