Četvrta godišnjica masakra u Norveškoj

Članovi porodica 77 žrtava masakra smatraju da je otvaranje izložbe neprimerno. Tor Ostbo je pre četiri godine izgubio ženu. Sa sedmoro drugih ljudi ona je izgubila život, kada je Anders Bering Brejvik aktivirao auto-bombu nedaleko od sedišta norveške vlade u Oslu. I sada bi ljudi trebalo da gledaju ostatke raznesenog automobila? I delove odeće koju je Brejvik nosio kada je kasnije na ostrvu Utoja brutalno ubio 69 mladih aktivista Radničke partije u letnjem kampu? Ne, Tor Ostbo ne misli da je otvaranje takve izložbe dobra ideja. „Izložbu naravno nisam video, ali imam osećaj da Brejvik na taj način dobija neku vrstu svoje „Kuće slavnih“. Međutim većina onih koji su kao ja pre četiri godine izgubili svoje bližnje žele da on ode u zaborav.“

Upravo to ne bi smelo da se desi, ističu zagovornici izložbe. Ne zaboraviti, iz toga izvući pouke – to je njihova alternativa i svrha „Informativnog centra“, koji će u narednih pet godina omogućavati suočavanje sa bolnom prošlošću, kaže Tor Einar Fagerland: „To je bio najsuroviji zločin posle Drugog svetskog rata u Norveškoj. To se ne sme zaboraviti, ni prećutati.“

Koliko je zločin nekada ujedinio šokiranu javnost u zemlji, toliko je ona podeljena, kada je reč o Informativnom centru i eksponatima koji su u njemu izloženi. Najviše se protive članovi porodica stradalih u čije ime je jedan od advokata na tviteru kratko napisao „Ne hvala“, upitavši šta bi Amerikanci rekli kada bi neke želeo da izloži lične stvari Osame Bin Ladena i memorijalnom centru posvećenom napadu od 11. septembra 2001. godine u Njujorku. To bi bilo nezamislivo, smatra on.

Pristalice Zelenih u Norveškoj nisu jedini koji se pribojavaju da bi izložba u Oslu mogla da postane “kultno mesto” ekstremnih desničara. Zaista je teško van “zvaničnih” krugova pronaći zagovornike izložbe. Za njih je to jedini put da se, pre svega mladim ljudima, pokažu stravične posledice terora.

Znanje kao najefikasnije oružje protiv mržnje, argumetuje ultrakonzervativna vlada.

Ali na ulici se mogu čuti druga mišljenja: “Taj Brejvik. Mislim da to ne bi smeli da urade, on ne bi trebalo da bude na taj način počastvovan.” Uz svo razumevanje potrebe javnog sučeljavanja sa prošlošću, jedna Norvežanka nije sigurna da je otvaranje izložbe najbolja ideja: “Vrlo sam neodlučna. Sa jedne strane je dobro da mladi ljudi vide te stvari. Da, to može biti poučno prisetiti se dešavanja od pre četiri godine. Ali sa druge strane ima toliko zločina, čiji su tragovi uništeni, kao neka vrsta “čišćenja”. Zaista ne znam šta da mislim.”

Sporno međutim nije današnje otkrivanje spomenika na ostrvu Utoja, pre nego što će početkom avgusta - po prvi put posle atentata – ponovo biti otvoren letnji kamp za aktiviste Radničke partije. Spomenik je težak pola tone. Na prstenu od čelika okruženom drvećem ugravirana su imena stradalih.