Čini dobro i pričaj o tome

Velika akcija doniranja Bil Gejtsa, Voren Bafeta i drugih, redukovala je odgovornost elite na princip “Čini dobro i pričaj o tome”. To je fatalna stranputica – i ne predstavlja nikakav uzor za Nemačku. Zabava, sreća, zadovoljstvo – priznanja bogataša, poput Bafeta i Gejtsa pokazuju da se tu radi i o ličnoj satisfakciji, oni se dobro osećaju!

Čak se osećaju bolje nego kada se bave svojim poslovima. Filantropija za razliku od drugih ekonomskih aktivnosti, ima smisla i donosi društveno uvažavanje i povećano samopoštovanje. Ona ima hedonističke crte. To je sasvim u redu. Lično osećanje onih koji čine dobro je dobrodošlo.

Poziv na oproštaj grehova

Ono što pomalo začuđuje je činjenica da je Bafet-Gejts inicijativa izazvala ogromno odobravanje javnosti. Nemački političari sada traže od dobrostojećih Nemaca da se ugledaju na Amerikance. Čak i ako sasvim smetnemo sa uma da bogati Nemci već uveliko doniraju, postavlja se pitanje: Zar to nije poziv na postmoderni oproštaj grehova i to u velikom stilu.

Da bi pojasnili sve ovo: Uloga privredne elite ne sme da se suzi na velikodušne donacije bez bavljenja posledicama koje izaziva njihovo poslovno ponašanje. Elita mora da opravdava svoje posebne pozicije, potpomažući napredovanje zemlje.

Jer, u suštini elite ne smeju ni da postoje: Neko ko ozbiljno priča o slobodi i jedinstvu naroda, imaće problema da obrazloži zašto jedna mala grupa ima više novca, moći, prestiža i uticaja od ostatka društva.

Elita mora da se legitimiše

U liberalnim društvima te elite konstantno moraju da se legitimišu sjajnim rezultatima u korist zajednice. Ko nije konstantno uspešan u tome, trebalo bi da se plaši gubljenja pozicije. A upravo taj strah elitu čini podnošljivom. Od elite koja poseduje novac oni drugi očekuju da svoja sredstva koriste i za dobrobit drugih. I to kroz preduzetničke poslove, a ne filantropiju.

Tradicionalni nemački put za rešavanje sukoba između društvenog postulata za jednakost i ekonomski nezaobilaznom nejednakošću, podrazumeva da preduzetnici, ili „bogataši“ obavezuju sami sebe na kreiranje vrednosti u svojoj domovini i unapređenje i razvoj istih.

Taj model ne funkcioniše uvek bez problema ali se u prošlosti pokazao kao fleksibilan i otporan, što se u ovom trenutku jasno vidi, pogotovo kada pogledamo dobar razvoj u industriji i na tržištu rada.

Društvena kriza u SAD

Situacija u SAD je sasvim drugačija, tamo je sve veći razdor između velikog biznisa i običnih ljudi. Amerika se nalazi u velikoj društvenoj krizi. Studije pokazuju da je društvo nesigurno i frustrirano. Stopa nezaposlenosti je najviša u poslednjih nekoliko generacija. Dve trećine građana SAD smanjilo je svoje troškove, srednja klasa je sve manja, a niža klasa raste.

Čak i kada ekonomisti zabeleže poboljšanje, većina građana ima utisak da se zemlja nalazi u recesiji. Čak i kada je u pitanju dugoročnija prognoza u SAD, optimizam je sve slabiji, većina građana smatra da su njihove materijalne mogućnosti ograničene na duži rok.

spiegel/zbs/nj