Čovek nije ptica: ljudski je plašiti se letenja

DW: Dr Stol kakve su vaše profesionalne veze sa strahom od letenja?

Dr Kit Stol: Ja sam klinički psiholog i već 25 godina vodim kurseve protiv straha od letenja u Britiš ervejzu. Na tim kursevima, pre podne piloti pričaju zašto avioni uopšte mogu da lete i zašto oni svoj posao rade onako kako ga rade. Ja sam odgovoran za program u popodnevnim časovima i objašnjavam zašto ljudi razvijaju strahove i šta može da se uradi protiv toga. Potom se leti avionom Britiš ervejza. Program je veoma uspešan. Iznad svega, mislim, jer okuplja ljude sa istim problemom. To je stvarno zadovoljstvo: ljudi dolaze ujutru i izgledaju veoma zabrinuto i tužno. A onda, na kraju dana, osećaju se mnogo prijatnije. Mnogi od njih zaista potpuno gube strah, većina se dosta razvije u tom pravcu.

Da li posle pada aviona, kao sada, ima više ljudi sa strahom od letenja?

Posle svake avionske katastrofe ljudi su zabrinutiji, to je razumljivo. Posle nekog vremena, sve se vraća na prethodni nivo. To je isto kao što putujemo brodom, vozom ili se vozimo automobilom na autoputu, čak i ako je bilo nesrećnih slučajeva. Baš tako je i sa strahom od letenja: ljudi ponovo lete, mirni kao i pre nesreće. Ali, za to je potrebno vreme.

Šta govorite ljudima koji se plaše letenja ?

U izvesnom smislu, moramo da živimo sa činjenicom da ne postoji stoprocentna sigurnost - čak ni kada prelazimo ulicu. Mi jednostavno ne razmišljamo o tome, mada znamo da vozila gube kontrolu, pregaze pešaka ili projure kroz crveno svetlo. Skloni smo da se nekako od toga distanciramo.

Kod letenja je drugačije, i to zato što se odjednom jako udaljavamo od onoga na šta smo navikli. Neobično drugačije posmatramo. Više od 1.200 ljudi su u poslednjih nekoliko godina stradali u avionskim nesrećama. Mnogo više ljudi je stradalo od udara struje svog tostera ili umrlo zbog prethodnog nezgodnog pada. Ali, ljudi to ne vide tako jasno, i to se od njih i ne može očekivati.

Osim toga, postoji razlika između straha i fobija. Svi mi na neki način imamo strahove od ovoga ili onoga. Fobija nas vodi do tačke kada izbegavamo to od čega imamo strah. Fobija nam stvara paniku. To je sasvim druga stvar.

Letenje za nas nije prirodno ponašanje. Veliki deo mozga ptice je zauzet doživljavanjem letenja. Da se ptica plaši letenja, imala bi veoma kratak životni vek. Ali ljudski mozak nije dizajniran da razume kako se leti. A kada mozak nešto ne razume, to prvo vodi pokušajima da se akcija izbegne. Naš mozak kaže: Ako ne razumeš, onda nemoj ni da se upuštaš.

Slike posle avionskih nesreća su veoma uticajne i ostaju u našem sećanju.

Ja ne bih rekla da imam fobiju, ali mi sigurno nije prijatno kada letim. Zato se uvek trudim da dobijem mesto u prolazu. Iako znam da je to iracionalno, imam osećaj - ako se nešto dogodi, mogu da pobegnem. To nema smisla, ali se osećam bolje. Da li vam je poznat ovakav oblik ponašanja?

Takve stvari nam pomažu. To skoro da je sujeverje. Ako volite da sedite u prolazu i ako se osećate bolje, činjenica da to ne doprinosi vašoj bezbednosti nije bitna. Važno je da vam uklanja strah. Neki ljudi lete samo po sunčanom vremenu, drugi samo sa amajlijom. To je ljudski. Stvar je u tome da mi nemamo nikakvu kontrolu i zbog toga nam je tako teško.

Kad vozite auto, vi vidite ulicu,vidite da vodi na desno i možete da je pratite. Kada letimo, razumemo događaje tek nakon što su već dogodili. Avion skreće i mi primećujemo: Ah, avion je skrenuo. Zbog toga se hvatamo svega što je moguće - pa makar to bilo sedište u prolazu - kako bi makar malo zadovoljli našu potrebu za kontrolom. Dakle, ako vam je tako bolje, sedite u prolazu!

Možete li da preporučite tehnike disanja za putnike koji su veoma nervozni kada lete?

Najvažnije je da prvo izdahnite i onda udahnete, i to duboko. Telo na strah reaguje vrlo specifičnim disanjem. Ja preporučujum i masiranje određenih mišića i druge tehnike, npr Akupresuru. Ljudi mogu isprobati niz stvari kako bi anksioznost stavili pod kontrolu. Kada mozak nauči da može da kontroliše strah, onda se on sve ređe javlja.

*Dr. Kit Stol je klinički psiholog u Londonu.