Čovek spasava ono što je upropastio

Sredstva koja će Nemačka izdvajati za zaštitu biodiverziteta ne menjaju činjenicu da smo mi ljudi svojom delatnošću doveli do toga da su zaštićene zone uopšte potrebne.

Ribari ostali bez prihoda i bez hrane

Međunarodne ribarske flote opustošile su mora. Tamo gde su ranije lokalni ribari od ribolova imali pristojan prihod i hranili sopstvene porodice, danas vršljaju industrijske flote iz bogatih zemalja koje izvlače iz vode sve što se može izvući. Tako su nestale mnoge vrste, lokalni ribari ostali su bez prihoda i hrane, ali se zato u riblje farme sipaju tone djubriva i hrane kako bi se zadovoljila potražnja onih koji još mogu da plate ribu. Malo pomaže obećanih pola milijarde da se to ispravi.

Slična je situacija i sa prašumama, posle okeana najvećeg upijača ugljendioksida koji izbacujemo u vazduh u saobraćaju, industriji i paleći šume. Tu malo pomaže što je Brazil najavio da će do 2012. zaštititi još 600 hiljada kvadratnih kilometara prašuma u slivu Amazona. Naime, nastavlja se seča ostalih brazilskih šuma – na štetu lokalnog stanovništva kako bi se napravilo mesta za ono što se pogrešno naziva biogorivom.

Pluća sveta

Predstavnici industrijskih zemalja traže od nerazvijenih i zemalja na pragu industrijskog razvoja da očuvaju šume kao „zelena pluća" sveta. Međutim, u severnoj Americi i Evropi gotovo da više ni nema prirodnih šuma – odavno su posečene kao žrtve pohlepe. Ni tu mnogo ne pomaže 500 miliona evra koje je obećala Norveška. Naime, štete koje ljudi prave daleko su veće i samo novcem se ne mogu spasiti ni šume, ni mora.

Dakle, ostaje nam da ograđujemo zaštićene zone. Time je odgovoreno i na pitanje nije li iza žice mesto i onima koji su doveli do njenog podizanja. Pristup je potpuno pogrešan: umesto da učinimo nešto protiv pohlepe za profitom, radije ograđujemo prirodu.