Đoković je nagovorio Pilića da preuzme reprezentaciju Srbije
27. avgust 2019.
„Hajde na teren, napravi brejk!“ To je sve što bi Nikola Pilić znao da kaže svojim igračima u pauzi. Minimalna uputstva za sledeći gem. Mnogi su se smejali stilu splitskog teniskog učitelja, ali su igrači po pravilu vrlo dobro znali šta treba da urade.
Svoje najveće uspehe „Niki“ (kako ga Nemci zovu) je nanizao u Dejvis kupu. „Ljubazni, ali rezervisani trener“ – tako ga opisuje nemačka sportska novinska agencija SID.
Pet puta su Pilićeve reprezentacije pobeđivale u prestižnom takmičenju, on je najtrofejniji trener Dejvis kupa. S Nemcima je slavio tri puta, jednom kao trener Hrvatske i jednom na čelu Srbije.
Uspešno je radio i sa „posebnim tipovima“, piše agencija SID: sa „ekstrovertnim egomanom“ Borisom Bekerom, „ozbiljnim i hladnim“ Mihaelom Štihom ili „eksplozivnim“ Goranom Ivaniševićem – kojeg je znao i da „ukroti“. A tu je još jedan od najboljih tenisera svih vremena, Pilićevo „otkriće“ – Novak Đoković.
Priča iz minhenskog predgrađa
Đokovića je „Niki“ upoznao dok je današnji gospodar teniskih terena bio dečak. Sreli su se u Pilićevoj teniskoj akademiji u Oberšlajmu, u predgrađu Minhena. Đoković je tamo ispekao zanat, sazreo u vrhunskog tenisera. I kasnije je s Pilićem, koji tada nije zvanično bio šef reprezentacije, osvojio i Dejvis kup 2010.
Upravo je Đoković 2007. „nagovorio“ svog mentora da preuzme odgovornost u timu Srbije. „Oko podne me je to pitao, a već uveče sam pristao.“
Mnogi mu u Hrvatskoj nikada nisu oprostili „srpsku epizodu“ – iako je i toj zemlji 2005. (tim je tada s klupe predvodio i Goran Ivanišević, a glavni teret pobede na terenu su izneli Ivan Ljubičić i Mario Ančić) poklonio jedan od najvećih sportskih uspeha – prvi trijumf u Dejvis kupu. Sportskog kosmopolitu Pilića sve to nije opterećivalo: „Ja sam sportista, nisam političar. Ja ne poznajem granice.“
„Takav se rađa jednom u 500 godina“
Sa Nemačkom je Pilić trijumfovao čak tri puta 1988, 1989. i 1993. I upravo je Beker 1997. „srušio“ Pilića, nakon 16 godina na čelu nemačke reprezentacije. „Nikada nisam shvatio zašto je hteo moj posao“, pričao je Pilić kasnije. „Beker je ekstrovertan tip koji uvek želi da bude u prvom planu, a u Dejvis kupu su u prvom planu samo igrači.“
Često je kritikovao Bekera često, nikada nije štedeo svog bivšeg štićenika. Ali nikada nije bilo ni trunke sumnje koliko poštuje sportski talent trostrukog osvajača Vimbldona: „Igrač kao što je Boris Beker rađa se možda samo jednom u 500 godina“.
„Morao sam mnogo da lažem“
U portretima Pilića koji se mogu pronaći u nemačkoj štampi, često se može pročitati da je on uspevao da „dobro uskladi različite karaktere“, da je od sasvim različitih temperamenata znao da napravi odličan tim. Barem povremeno.
U Barseloni su 1992. Beker i Štih osvojili olimpijsko zlato u paru. Pilić je kasnije za list „Zidojče cajtung“ otkrio da je tih letnjih dana na obali Mediterana morao da voditi mnogo pojedinačnih razgovora sa svojim zvezdama i da je morao „mnogo da laže kako se ne pokvarilo raspoloženje dvojice tenisera“.
„Još uvek uživam“
„Niki“ ne voli da bude u centru pažnje, nikada to nije voleo. U prvi plan je uvek gurao igrače s kojima je radio. Čak je i njihove najveće „mušice“ po pravilu komentarisao uz osmeh. Tako je uspevao da kreira sasvim poseban timski duh.
S velike pozornice se povukao pre nekoliko godina i danas trenira nekoliko mladih teniserki i tenisera u Hrvatskoj. Taj Splićanin s pruskom disciplinom i mentalitetom, rođendan će danas provesti u Opatiji, u krugu porodice. A već sutra ponovno uzima reket u ruke: „Još uvek u tome uživam, neki su stvarno talentovani!“
dpa/rtr/ap/sid/mas