Šef diplomatije na kancelarkinom povocu

Za ministra koji je na funkciji samo tehnički, Gido Vestervele ima dosta posla. Njegovi Liberali nisu prešli cenzus na izborima za Bundestag, ali nemački šef diplomatije ovih dana je u Ženevi učestvovao u važnom sporazumu sa Iranom, i u razgovoru sa američkim kongresmenima kritikovao špijunažu koju tajne službe SAD vrše u Nemačkoj. Međutim, kada Vestervele u decembru pokupi lične stvari i poslednji put zatvori vrata kabineta za sobom, moći će da bude siguran – nemačka spoljna politika neće se promeniti ni za jotu, ko god bio novi ministar spoljnih dela.

Za to je više razloga. Najpre, spoljnu politiku u velikoj meri usmerava kancelar(ka), a ta osoba ostaće ista. Drugo, radne grupe demohrišćana i socijaldemokrata zadužene za odbranu i spoljnu politiku sporazumele su se očas posla o spoljnoj politici buduće velike koalicije. Magična reč je – kontinuitet. Treba pomenuti da manje nesuglasice postoje kada je reč o odbrani. SPD bi obustavio izradu nemačke bespilotne letelice, koja se u ovom mandatu pokazala kao zidanje Skadra na Bojani. Uz to, socijaldemokrate se zalažu za restriktivniji izvoz oružja – do sada je Nemačka sasvim lepo zarađivala od prodaje tenkova recimo Kataru ili Saudijskoj Arabiji, iako se kritičari boje da se ovo oružje koristi protiv tamošnjeg naroda.

Vestervele nije Genšer

Doduše, ne može se reći da Vestervele nije pokušao da ostavi svoj trag u spoljnoj politici i u pitanjima gde se nije slagao sa Angelom Merkel. Pri formiranju aktuelne vlade, Vestervele – tada još partijski šef Liberala – insistirao je da vlada radi na uklanjanju američkog atomskog oružja stacioniranog u Nemačkoj. Ipak, nuklearne bojeve glave i dalje su tu, a buduća koalicija se ovom temom neće baviti. Očigledno Vestervele nije imao uticaj Hans-Ditriha Genšera, takođe Liberala, koji je vodio spoljnu politiku tokom rata u Jugoslaviji.

Vestervele se takođe zalagao za „kulturu vojne uzdržanosti“, kako se to diplomatski kaže. U prevodu, nije želeo da šalje vojnike Bundesvera gde god treba da se gine i ubija. Kada se u Savetu bezbednosti glasalo o napadu na Libiju, Nemačka je bila jedna od nestalnih članica, ali njen predstavnik nije digao ruku. Ostao je uzdržan. Nova koalicija ovde nije previše rečita, definisano je samo da treba biti „pripremljen za nove misije u budućnosti“, što se može postići samo u saradnji sa partnerima iz EU. U nacrtu koalicionog ugovora stoji da je dugoročni cilj „evropska vojska“, za koju trenutno ne postoje ni zakonski preduslovi.

Ako i nisu prijatelji, onda su partneri

Ni kada se radi o tradicionalnim „prijateljima“ i „partnerima“ neće biti promena. U koalicionom ugovoru posebno će se istaći važnost komšija Francuske i Poljske, dve zemlje u kojima je nacistička Nemačka činila strašne zločine posle kojih su usledila istorijska pomirenja i „posebni odnosi“. SAD se definiše kao „garant nemačke bezbednosti i slobode“, to počasno mesto neće uzdrmati ni činjenica da Amerikanci znaju tačno kome je i šta u SMS porukama pisala Angela Merkel. Od Vašingtona se očekuje da „ubuduće“ poštuje privatnu sferu nemačkih građana, a Sporazum o slobodnoj trgovini između EU i SAD apostrofira se kao najvažniji zadatak.

Nisu pregovarači zaboravili ni Istok – CDU i SPD odnose sa Rusijom vide kao partnerske, ali priznaju da se pogledi Berlina i Moskve u mnogome razlikuju. Kremlju se ponovo spočitava odnos prema civilnom društvu, manjinama i opoziciji. Kina i Indija su strateški partneri, privrednu saradnju svakako treba produbiti. Osim toga, ističe se podrška zemljama Afrike i arapskim zemljama, i ekonomska i u razvijanju demokratije. I onda se dolazi do decenijske želje Nemačke – stalne stolice u Savetu bezbednosti. Nemačka to može, smatraju budući vladaoci, ali do sada SAD, Britanija, Francuska, Rusija i Kina nisu pokazale sklonost da dodele Berlinu stalno mesto i pravo veta.

Ponovo Štajnmajer?

U koalicionim pregovorima, kako to obično tvrde, radi se o principima pa se za sada ne licitira o imenima ministara. Logika nalaže da ministar spoljnih poslova dođe iz redova manjeg koalicionog partnera, dakle socijaldemokrata, s obzirom da će CDU imati kancelarku i verovatno važno mesto ministra finansija. Ista ta logika govori u prilog Frank-Valtera Štajnmajera, šefa poslaničke grupe SPD, koji je već bio šef diplomatije u prvoj vladi Angele Merkel. Njih dvoje su se dobro slagali, čak toliko dobro da je Štajnmajer veoma mekano napadao Merkelovu pred izbore 2009, kada je bio njen takmac za mesto kancelara. Jedan nesporazum ovo dvoje političara zabeležen je kada je Dalaj Lama primljen u Berlinu, što je Štajnamajer ocenio kao nepotrebno provociranje Pekinga.

Autori: Nina Verkhojzer / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković