Škola za planinare početnike

„Lepo što ste došli“, sa naglašenim bavarskim dijalektom pozdravlja Markus Hartman polaznike svoje planinarske škole. Ali odrasle osobe koje pred njim sede u klupama nisu došle da nauče taj melodični dijalekt nemačkog jezika. Oni žele da nauče kako da se ponašaju u planinama.

Ideja za osnivanje škole za planinare, objašnjava Hartman, nije njegova. Idejni tvorac bio je jedan turista iz nizine, iz Porajnja, koji se prošle godine izgubio tokom planinarenja po obližnjim alpskim visovima. Nakon što je ipak nekako pronašao put nazad na polaznu stanicu, predložio je da se i tu, na popularnom bavarskom izletištu oko jezera Himze, pomogne „planinarskim početnicima“, kao što je to već duže vreme praksa u Austriji.

Tako je u malom Oberaudorfu osnovana prva njemačka planinarska škola, objašnjava 60-godišnji „učitelj“ Hartman. S obzirom na to da u Nemačkoj još ne postoje škole za planinarske vodiče, on je otišao preko brda, u susednu Austriju, i tamo naučio sve što je potrebno objasniti početnicima u planinarenju – od čitanja karata, preko prve pomoći, do osnovnih znanja iz meteorologije, geologije, biologije i nauke o lavinama.

To postaje sve važnije, jer sve više ljudi, raznih uzrasta i vrlo različite telesne kondicije, ide na planinarenje, delom i na vrlo teške staze. „Svako zna da hoda, ali malo njih je zaista pripremljeno za planinarenje“, kaže Hartman. A da je to potrebno pokazuje i statistika o nesrećama koju je objavila Nemačko alpsko udruženje (DAV): planinari su po broju nesreća izjednačeni sa skijašima, mada ovi drugi voze velikim brzinama i po glatkoj podlozi. Zbog toga, naglašava Hartman, u svaki planinarski ruksak obavezno spada set prve pomoći, mobilni telefon, zviždaljka i džepna svetiljka.

Dobra kondicija, prava odeća i obuća, i čitanje karata

„Morate da budete dobro opremljeni“, upozorava Markus Hartman svoje „učenike“. „Čvrste cipele koje idu preko gležnja su neophodne. One štite od uganuća zgloba“, objašnjava taj planinarski vodič. Na sto pred sobom istresao je sadržaj svog ruksaka i pokazuje šta svaki planinar uvek mora da ima sa sobom. „Kišna kabanica sa kapuljačom spada u svaki ranac s kojim se ide u brda“, naglašava Hartman, „jer temperatura sa svakih novih 100 metara nadmorske visine pada za pola do jednog stupnja, zavisi od vlažnosti vazduha“. Njegovi „đaci“ su vrlo pažljivi. Sledeća na redu je termos-boca: „Vrlo je važno da se dovoljno pije. A ako neko ima problema s grčevima, dobro je da uz sebe ima i magnezijum.“

Nakon teorije, sledi praksa

Hartman preporučuje da se pre svakog kretanja na put napravi skica planirane rute. Time se izbegava da se svako malo rašire velike karte i često zastajkuje. „Mi polazimo iz ove ulice, idemo putem 651 i onda prelazimo na put 658 do kote Zeon“, objašnjava Markus Hartman polaznicima svog kursa put kojim će ići. „Kota je na 1.384 metra nadmorske visine“. Polazak je sa 1.060 metara, ali budući da put nije ravan, planinarska grupa ukupno će preći oko 550 metara visinske razlike.

Planinarenje je dobra vežba za osećaj ravnoteže, kaže Hartman, ali on sam zbog problema koje ima s kolenima, radije planinari sa štapovima. „Važno je aktivno učešće ruku, zbog mišića gornjeg dela tela“, objašnjava vodič i počinje sa hodanjem.

Nakon izvesnog vremena, grupa dolazi do jednog uskog planinskog prevoja. Štapovi se spremaju u ruksake, sada se traži čvrst oslonac za noge i čvrste stene za koje čovek može da se prihvati rukama. Planinari se kreću u koloni jedan za drugim, puze na sve četiri. Hartman je poslednji, pazi na začelje. Ako neko zapne, pomaže mu u usponu.

Zasluženi odmor

Nakon poslednjeg uspona sledi „nagrada“ – na najvišoj tački puta grupi se pruža predivan pogled na nemačke Alpe. Planine i vrhovi uzdižu se k nebu. Planina otkriva svu svoju lepotu i raznolikost. Grupa se sada nalazi na 1.500 metara nadmorske visine. Hartman aparat pokazuje da pritisak vazduha raste. Dobre su šanse da će se vreme još prolepšati.

Put vodi dalje do kote Zeon na kojoj se nalazi i jedna jednostavna planinarska kuća. Pred njom, na 1.386 metara nadmorske visine, nalazi se malo alpsko jezero. U blizini je čitav kompleks pećina, što je tipično za taj deo Alpa. U kući planinari mogu da se osveže svežim sokom od zove i obilnim narescima koje je pripremio Štefan, domaćin alpske kuće. A kada se on još dohvati harmonike i započne sa pesmom – onda se više nikom i ne kreće nazad.

Autori: Karin Jeger / Zoran Arbutina
Odgovorni urednik: Ivan Đerković