Španski fudbal - veliki balon od sapunice

Španija je aktuelni svetski i evropski prvak u fudbalu, pobednik Lige šampiona i u ovoj zemlji, u klubu na koji su svi ponosni, igraju tri najbolja svetska fudbalera 2010. godine: Mesi, Injesta i Čavi. Ovih dana, međutim, uspesi španskog fudbala počeli su da gube na sjaju. S obzirom na velike dugove, španski fudbal podseća na veliki balon od sapunice: velik je, lep i šaren, ali pred pucanjem.

Dugovi španskih klubova kreću se oko pet milijardi evra. Samo u sezoni 2009/2010 dugovanja su porasla za 733 miliona evra. Klubovi duguju igračima oko 50 miliona evra. Njih oko dve stotine nije primilo platu i stupili su u štajk. Utakmice prvog kola zato su bile otkazane, a po svemu sudeći i sa drugim kolom će biti isto. Istina je da su među prevarenima uglavnom dobro plaćeni profesionalni igrači, ali izostanak plate i njih pogađa.

„Duguju mi više od polovine moje zarade“

„Kod nas su neki igrači bili prinuđeni da prodaju automobile kako bi finansijski izašli na kraj. Drugi nemaju novac za benzin“, izjavio je David Aganzo, napadač kluba Rajo Valekano, kluba koji je morao da objavi insolvenciju. Slično iskustvo iz Španije ima i švedski fudbaler Markus Rozenberg, koga je prošle godine bremenski Verder pozajmio Rasing Santanderu: „Duguju mi više od polovine zarade“, požalio se nedavno napadač programu ZDF. Te probleme poznaje i Gerhard Pošner, nekadašnji igrač Bundeslige, koji je 11 meseci bio generalni direktor Reala iz Saragose. Sa takvim načinom poslovanja se nije slagao, pa je odlučio da podnese ostavku.

Španski profesionalni fudbaleri traže garancije za isplatu plata. Fudbalski savez takve zahteve smatra apsurdnima, jer ni jedno udruženje preduzetnika takve garancije ne može da da. Ovo je već peti put da španski fudbaleri štrajkuju. Prilikom prvog štrajka 1979. godine akcenat je bio na socijalnom osiguranju, a od tada je najčešći razlog štrajka loš moral španskih klubova, kade je u pitanju isplaćivanje zarada. Problem dakle nije nov.

Zaduži se i plati samo polovinu

Dužnički sistem u španskom fudbalu funkcioniše otprilike ovako: Kupuju se skupi igrači, isplaćuju visoke plate, za šta je potrebno mnogi više novca nego što može da se zaradi od sponzora ili ugovora sa televizijama. Jedno vreme to funkcioniše dobro, a onda dužničko opterećenje postaje sve veće. Ono što se posle dešava bolno je svakog ljubitelja fudbala - klubovi objave insolventnost. Za nemačke klubove tako nešto bi značilo kraj, ali kod španskih to ne mora da se dogodi. Oni iz te situacije mogu da se izvuku tako što će otplatiti samo pola duga. Drugim rečima, oni se zaduže, isplate pola duga i opet imaju mir.

Istovremeno, španske klubove finansijski krišom pomaže i država. Minhenski Bajern i Mančester junajted optužuju madridski Real da profitira od državnog novca. Real je tako 2001. godine prodao jedan prostor za treninge za 480 miliona evra, iako je njegova realna cena bila mnogo niža. Međutim, prikriveno subvencioniranje Real Madrida od strane grada i čitavog regiona ne može da se dokaže.

Nejednaka raspodela

Problemi španskog fudbala su i strukturalne prirode. Veliki klubovi poput Reala i Barselone nesrazmerno više profitiraju od drugih manjih klubova. Primera radi: 2009/10 španski klubovi ukupno su zaradili 600 miliona evra od prodaje prava za televiziske prenose. Lepa suma, od koje je skoro polovina pripala Barseloni (158 miliona) i Realu (136 miliona). Ostatak je moralo da deli 40 drugih klubova prve i druge lige.

U istoj sezoni, klubovi nemačke Bundeslige od televizijskih prenosa su zaradili daleko manje, oko 386 miliona evra, ali taj je novac bio ravnomerno raspodeljen. Najtrofejniji Bajern je, recimo, zaradio 30 miliona evra, a drugoligaš St. Pauli dobrih 13 miliona.

Autori: J. Veber / B. Rabrenović

Odg. urednica: I. Ivanović