Šta je (p)ostalo od Luterovog velikog sna?

"Sanjam o tome da će moje četvoro dece jednoga dana živeti u zemlji u kojoj će se o njima suditi na osnovu njihovog karaktera, a ne na osnovu boje kože… Sanjam o tome da će jednoga dana sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika sedeti zajedno za stolom bratstva“, govorio je Martin Luter King.

Pedeset godina kasnije, bele i crne porodice sede zajedno, na stepenicama, gde je pre pola veka pred 200.000 ljudi održan taj istorijski govor. Barak Obama, Afroamerikanac, na čelu je Sjedinjenih Američkih Država. Da li to znači da se san ostvario?

Afroamerikanci u začaranom krugu siromaštva

Oko 25 kilometara dalje je Anakostia, četvrt Vašingtona. Dobrovoljci dele doručak za beskućnike i siromašne. Nema ni jednog belca. Ženeva Heivard jednoj devojčici pruža sendvič i kaže. "Kao dete sam bila sa druge strane stola, to je ciklus kome nema kraja. Baka mi je bila siromašna, majka je bila siromašna, ja sam siromašna."

U međuvremenu je ova 36-godišnja žena i majka četvoro dece, uspela da se izvuče iz začaranog kruga siromaštva i angažuje da pomogne onima čiju situaciju vrlo dobro poznaje iz ličnog iskustva.

Prava američkih crnaca izjednačena su sa pravima belaca 60–ih godina. Zabranjena je diskriminacija u obrazovanju, radu i ličnom životu. Ali posledice državne, tako reći nametnute rasne segregacije, još uvek su vidljive. Prema izveštaju ministarstva nadležnog za popis stanovništva, u periodu od 2007. do 2011. svaki četvrti crni i samo svaki deseti beli Amerikanac, živeli su u siromaštvu.

"Ropstvo je dovelo do toga da afroameričke porodice i danas imaju manje sredstava nego belci", priča Bob Tiler, koji je svojevremeno kao 22 godišnjak lično slušao govor Martina Lutera Kinga.

"Po završetku ropstva morali su da počnu od nule i bili su i dalje diskriminisani. Kada čovek decenijama ne može da nađe posao, kada mu se zabrani pristup školama i univerzitetima, teško mu je da svojoj deci obezbedi bolju budućnost", kaže on.

Ako si crnac, nije dovoljno da si dobar?

Uprkos svemu, u međuvremenu ima mnogo Afroamerikanca na vodećim pozicijama. Jedan od njih je i Džejms Farmer, hemijski inženjer i konsultant.

"Deda mi je rekao da nije dovoljno da budem dobar student ili dobar radnik. Rekao mi je da moram da budem najbolji, jer za mene važe drugi standardi nego za belce", priča ovaj 32-godišnjak.

Farmer živi sa svojim partnerom u homoseksulanoj vezi i tako ne samo da poznaje situaciju crnih Amerikanaca, veći i gejeva i lezbejki. Njihova trenutna borba protiv diskriminacije slična je afro-američkom pokretu za građanska prava iz 60-ih i 70-ih.

"U 29 američkih saveznih država zaposleni mogu da budu otpušteni zbog njihove seksualne orijentacije. Mi već dugo pokušavamo da proguramo kroz Kongres predlog zakona kojim bi se ova diskriminacija okončala. Međutim, otpor je veliki", kaže jedan saradnik u jednoj od najvećih LGBT udruženja u SAD.

"Prvi korak je uvek da se diskriminacija učini nezakonitom. To je ono što smo već postigli za crnce. I drago mi je da to postepeno uspeva i LGBT zajednici. Ljudska ćud ne može se promeniti tako brzo, ali smo promenili neke važne zakone", dodaje Tiler gledajući na mesto gde je čuo reči Martina Lutera Kinga. Pedeset godina kasnije, san još uvek nije ispunjen, ali nije ni zaboravljen. Amerika i dalje sanja.

Autor: En-Kristin Šefar / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Jakov Leon