Šta smo naučili, 17 godina posle Vukovara?

Prisećanja na neke tragedije imaju zadatak odavanja počasti žrtvama, ali imaju i zadatak učenja. Danas, 17 godina posle vukovarske tragedije, pitanje je što se i koliko, sa obe strane Dunava, zapamtilo i naučilo? Ne baš puno, zaključiće hroničari, prateći istupe političara i natpise u novinama.

Jer, mediji u Srbiji tvrde kako Zagreb režira hladni rat zbog razmišljanja o ponovnom uvođenju viza za državljane Srbije, a kao posledicu porozne međusobne granice za kriminalce svih vrsta. Podseća se na hrvatsko priznanje Kosova, tužbu protiv Srbije zbog genocida, ali i slabu propusnost za kapital iz Srbije u Hrvatsku.

Hrvatska je svakog 18. novembra u proteklih 17 godina tužna i besna. Pad Vukovara budi emocije na ratna stradanja i razaranja širom Hrvatske. A kada se ona poklope s odbijanjem Beograda da se suoči sa posledicama Miloševićeve politike i Tadić-Jeremićeve izjave o etničkom čišćenju 250.000 hrvatskih Srba te nespremnosti Zagreba na izvinjenje, uslede podsjećanja da Beograd mora da pogleda u ogledalo.

Nastavlja se upiranje prsta u drugu stranu

Građani dotle pale sveće i pozivaju, kao predsednik kluba veterana 148. brigade Tihomir Kordić:

„17 godina posle vukovarske žrtve, okupljamo se ponovno u nadi i veri da može biti bolje. U nadi i veri da dobro mora pobediti.“

Srbija priželjkuje hašku potvrdu teze o Tuđmanovom udruženom zločinačkom poduhvatu protiv Srba, a Hrvatska se nada da će drugi haški sud stati na kraj upornom poricanju Beograda odgovornosti za zločine Miloševićevog režima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Vizni režim prema Srbiji neće biti zaoštren, a baš na 17. godišnjicu Vukovara, slučajno ili ne, Međunarodni sud pravde objavljuje odluku da li je nadležan za hrvatsku tužbu protiv Srbije zbog genocida.