Štampa: Nemačka nije u ratu, ali ipak ratuje

Na Orijentu, Biblijskom mestu, danas nema mira. Nema ga u Vitlejemu, nema ga u Iraku, a pogotovu ne u Avganistanu. To je već dugo tako, međutim, u ovoj godini koja se bliži kraju, Nemačka je bliža ratu nego što je to bila posle Drugog svetskog rata. Jeste, bilo je diskusija o ponovnom naoružavanju – strah od atomskog oružja i mirovni pokret – ali tada ni jedan nemački vojnik nije učestvovao u ratu, piše Zidojče cajtung.

Čak ni rat na Balkanu, oko kojeg su se pre desetak godina vodile žučne diskusije, nije tako dirnuo Nemce kao Avganistan – zato što je taj rat bilo lakše dobiti i zato što Nemci tamo nisu bili angažovani u toliko borbi na kopnu, sa mnogo gubitaka.

Sada, na praznik mira, rat je stigao u Nemačku. Gledamo pukovnika koji hoće da „uništi“ svoje neprijatelje – uobičajeni vojni žargon. Diskutujemo o definiciji reči RAT, koju iz upotrebe ne želi da izbaci samo po neki ministar već i novije međunarodno pravo – kao da će proterivanjem te reči nestati i ono što označava. Zavladao je osećaj da iskrenost mora stati na mesto prikrivanja i laži.

Nemcima je teško, iz razumljivih istorijskih razloga, da otvoreno govore o tome da se njihovi vojnici bore u ratovima – da tamo ubijaju i ginu.

Hoće li se Nemačka vratiti pacifizmu?

U statistici Bundsevera stoji da je od 1992 godine do 21.12. 2009. poginuo 21 nemački vojnik. Svaka žrtva je za žaljenje, ali u poređenju sa brojem žrtava širom sveta u ovo naše vreme – to nije mnogo.

„Rat, u ovom ili onom obliku, je nastao sa prvim čovekom“, rekao je u svom govoru dobitnik Nobelove nagrade za mir Barak Obama. On je, pogotovu u prvom delu svog govora u Oslu, naglasio da su za postizanje mira uvek neophodne žrtve.

Da li će Nemačka slediti taj put, ili bi bilo bolje kada bi, zbog zločina koje je počinila u Drugom svetskom ratu, sačuvala još nešto od svog pacifizma? To mora biti tema javne diskusije – i posle Božića, zaključuje se u tekstu Zidojče cajtunga.

priredila: Dijana Roščić

odg. urednik: Nemanja Rujević