Švejk sa Balkana

Stanovnici sela su do te mere čudni i skloni neotesanim šalama. Svaki Danailovljev lik može da bude Švejk sa Balkana. Pa ipak, selo nije otkriće bugarskog autora. U Rodopskim planinama živi i sam autor. Marko Švanic ga je posetio.

Autobus se muči dok se krivinama penje uzbrdo. Sa leve starane puta su provalije, sa desne polja. Sve dublje zalazimo u Rodope. Kažu da se ovde nalazi selo, o čijim stanovnicima, bugarski autor Georgi Danailov priča najčudnije priče: Tamo pijane bake bacaju hleb kroz prozor, kučići imaju svoj stav o tome šta je svojina a veseli pijanci motorom dolaze do šanka.

I onda ..ugledamo selo u kome se dogadja radnja romana. U dolini rečica, kameni krovovi, kuće koje se nalaze izmedju stena. Da biste došli do domaćina morate da povučete veliko zvono na teškim drvenim vratima.

“Kuća sa one strane sveta”

“Ovo je žitnica a prekoputa se nalazi peć, u kojoj je pijana baka svojevremeno pekla hleb.”

Bugarski autor Danailov nas provodi kroz svoju “kuću s one strane sveta”. To je i naslov njegovog romana, kojim je malo mesto Kovačevica u Rodopima i gundjanje njegovih šaljivih stanovnika smestio usred evropske literature.

“Odabrao sam ovo selo za svoj dom, ono je bilo moj beg od socijalizma. Ovde nikoga nije interesovao socijalizam. Ovde sam upoznao ljude koji su me fascinirali svojom izvornošću, i prirodnom inteligencijom. “

To je bilo pre 30 godina. Pre toga je Danailov živeo u Sofiji, i pokušavao da se ostvari na umetničkim planovima. Bilo mu je sudjeno da uspe u pisanju. Njegova prva knjiga se dobro prodaje. Pozorišta u Nemačkoj i Francuskoj igraju njegove komade. Iako je sve uspesniji Danailov ima osećaj da ga neko guši.

Ljudi su se borili na tipično balkanski način

“Naš život je u sedamdesetim bio pun ekcesa, osudjivanja, hapšenja. Ljudi su se borili na tipično balkanski način: Inženjer je poneo radio u crkvu i rekao popu da mu pročita molitvu jer radio previše laže. Završio je u zatvoru i tamo je i umro.”

U svom romanu “Kuća s one strane sveta” Danailov takozvanu civilizaciju meri aršinima stanovnika Kovačevice. Sa svoje verande posmatra na koji način globalizacija zaposeda čak i ovaj poslednji kutak sveta. Kuća je stara, reka je ista, ali ljudi koji se dole šetaju se menjaju.

“Tendencija izumiranja malih mesta nije bugarski fenomen.To se svuda dešava. Ja nisam tužan. Ne može se zaustaviti tok dešavanja. Postoji izreka jednoj kineskog filozofa. Breg i ja se posmatramo. Izmedju nas nema mesta za dosade”.