Želim da budem srećan, ali kako?

Ljudi su oduvek tragali za srećom. Pesnici, filozofi i teolozi već stotinama godina pokušavaju da shvate i objasne – šta je to sreća. U naše vreme, čini se da je sve nekako determinisano, i da se sve može izmeriti, pa se i nauka, koristeći svoje instrumente sistematski dala u potragu za odgovorom na pitanja – kako definisati sreću?

Tal Ben Šahar je svoju sreću našao posle dužeg „lutanja“. Sve se završilo u slušaonici univerziteta Harvard, a počelo je sa mnogo frustracija na napornim skvoš turnirima: „Uvek sam mislio - ako pobedim na sledećem velikom turniru, onda ću biti srećan. Svaki put kad bih pobedio desilo se sledeće. Bio sam srećan, ali nikada duže od možda dva-tri dana. Onda bih ponovo prešao na normalu – svoj uobičajeni nivo sreće ili nesreće. Na kraju mi je postalo jasno da nešto što dolazi spolja ne može da me usreći, a čak ako se to i desi, traje suviše kratko.“

Od šest do 900 studenata

Tal Ben Šahar je odlučio da studira psihologiju i specijalizovao se za istraživanje sreće. Time je usrećio ne samo sebe nego i mnoge studente. Njegova predavanja spadaju u najposećenija i najomiljenija na Harvardu.

„Za moje prvo predavanje je bilo prijvaljeno 8 studenata. Dvoje nije došlo, pa ih je dakle u učionici bilo samo šestoro. Godinu dana kasnije, sasvim neočekivano, došlo je 300 studenata. Treće godine ih je bilo 900. Studenti su sami među svojim kolegama pravili reklamu.“

Moderna nauka sreću više ne definiše kao prolazni trenutak euforije. Sreća je ono što nazivamo ispunjenim životom. A to nije pitanje talenta. Strategije kao što su meditacija, zahvalnost za ono što imamo, sposobnost opraštanja, postavljanje ostvarljivih ciljeva, optimizam – sve to je moguće naučiti i doprinosi tome da se čovek oseća srećnim.

„Pozitivna psihologija“ kao prekretnica

Sistematska istraživanja pozitivnih duševnih stanja vrše se tek poslednjih desetak godina. Ta takozvana pozitivna psihologija označava prekretnicu. Jer, po tradiciji, psihologija se bavi „neveselim“ stranama života, kao što su neuroze, strahovi i depresije.

Sredinom sedamdesetih Mihalj Čiksentmihalji definisao je pojam „protoka“ (flow) koji znači potpuno prepuštanje onome što trenutno radimo u toj meri da se gubi osećaj za vreme i prostor. On objašnjava zašto je pozitivna psihologija postala tako popularna:

„Postojala je glad, velika potreba da se bavimo lepim stranama života. Da ne izučavamo samo lečenje neuroza, sprečavanje burnout sindroma ili stresa. Sve je to svakako veoma važno. Međutim, tako ne stičemo osećaj da je život vredan življenja.“

Svetska banka podataka o sreći nalazi se u Roterdamu

Mnoge studije o sreći objavljuju se u časopisu „Jorunal of Happiness Studies“. Reč je stručnom časopisu jedine banke podataka o sreći na svetu. Ta svetska banka podataka o sreći nalazi se u Roterdamu, na Institutu za sociologiju univerziteta Erazmus.

Bila je to ideja Rita Venhovena koju je ostvario 1990. godine. On nam priča o reakcijama sa kojima je bio suočen na univerzitetu:

„Kolege su bile skeptične, ali ovde je takva kultura – svako može da radi šta hoće, ali novac za projekat neće tek tako dobiti. Možeš ti da radiš na tome u slobodnom vremenu, pa ako se pokaže da je dobro – onda stiže i podrška.“

Svetka banka podataka o sreći je prava riznica

Tu se nalaze i uporedni podaci po zemljama. Pitate se - Gde žive najsrećniji ljudi? Na prvom mestu je Danska, zatim slede Austrija i Švajcarska. Za neke rezultate Rit Venhoven nema objašnjenja. Na primer za to da deca ne žele da budu srećna: Ima tu još mnogo faktora koji utiču na sreću, a koje nije moguće izmeriti naučnim instrumentima:

„Recimo kvalitet kulture u nekoj zemlji. Ima zemalja u kojima ljudi umeju da žive, možda je to ponajviše osobina lationamerikanca. Kvalitet poezije, književnosti, to je nešto što još ne možemo da pretvorimo u brojke i zbog toga ne možemo da kažemo koliki je njihov uticaj na sreću čoveka.“

Različito poimanje sreće

Američki psiholog Ed Diner sa univerziteta Ilinois sproveo je anketu među ljudima iz različitih kultura - pitao ih šta ih čini srećnim. Bio je u Africi, kod plemena Masai, i kod stanovnika najsiromašnijih predgrađa Kalkute. Njegov zaključak je da to što nas čini srećnim zavisi od kulture i društva u kojem živimo:

„Moj sin je anketirao jednu ženu u Indiji. Na njegovo prvo pitanje – Da li je srećna, ona je odgovorila: To zna moj muž. On može da vam kaže da li sam srećna ili nisam. To je za nas potpuno neobično. Potom ju je moj sin pitao o osećaju sopstvene vrednosti, koliko sama sebe ceni. Ovde na zapadu je to veoma važno. Ta žena mu je rekla: To je za mene sporedna stvar. Ja umem da kuvam i sve te stvari koje radi jedna domaćica. Meni je važno kako je mojim sinovima.“

Razlike u kulturi idu i dalje. Istraživači sa univerziteta Stenford u Kaliforniji postavili su pitanje: Ako ljudi različitih kultura kažu da su srećni, da li osećaju isto ili bar slično? Rezultat je bio iznenađenje – Amerikanci i ljudi iz zapadne Evrope sreću doživljaju kao neku vrstu uzbuđenja, dok je za Kineze sreća duhovni mir i osećaj opuštenosti.