Žene mogu više od Šeherezade

Kada se jedna žena u arapskom svetu odvaži i krene s izdavanjem erotskog časopisa, u svakom slučaju mora računati na probleme. Joumana Hadad se, uprkos tome, odlučila na ovaj korak još pre dve godine kada je pokrenula magazin „Jasad“ („Telo“). Javni protesti i kritike nisu izostali. „Časopis je senzacionalistički s pornografskim sadržajima, a meni je jedino stalo do slave“, priča Joumana Hadad navodeći samo neke od najčešćih prigovora i komentara.

„Očekivala sam ovakve reakcije, one dolaze automatski jer naš časopis obrađuje vrlo osetljive teme. Osim toga, izdavač je žena, što je još jedan važan aspekt u društvu u kojem još uvek dominiraju muškarci“, kaže ona.

„Arapsko društvo je šizofreno i stagnirajuće“

Međutim, dodaje Joumana, „Jasad“ ne samo da nije pornografski časopis, već su njegove teme prvenstveno vezane za umetnost i nauku ili literaturu. „Nama je od samog početka bilo najvažnije da upravo temama s ovog područja poklonimo najviše mesta, dakle umetnicima, piscima, svima koji se zalažu za ove teme i koji znaju koja se nepravda već stoljećima čini arapskom jeziku uopšte. Arapski je tokom vremena doživeo prave kastracije, njemu je oduzeta svaka sposobnost da se na njemu slobodno govori o erotici i seksualnosti“, objašnjava ova publicistkinja, pesnikinja i novinarka.

Drugim rečima, Joumana Hadad želi da podseti na vremena Srednjeg veka kada su arapski jezik i literatura doživljavali svoj procvat. „U ono vreme se o seksualnosti moglo mnogo slobodnije pisati i govoriti nego danas“, dodaje ona. Činjenicu da joj je uopšte pošlo za rukom objavljivanje spomenutog časopisa na neki način može zahvaliti prvenstveno ministru unutarnjih poslova Libana koji joj je pomogao i zauzeo se za izdavanje lista.

Osim „Jasada“, 40-godišnja Hadad uređuje i feljtonističku rubriku vodećeg libanskog dnevnog lista „Anahar“, a nedavno je objavila zbirku eseja pod nazivom „Kako sam usmrtila Šeherezadu: ispovest jedne besne arapske žene“. Reč je istovremeno o njenoj autobiografiji i o analizi trenutne situacije u kojoj se nalaze žene, ali i celo društvo u arapskom svetu. Ona o aktuelnom stanju kaže da je „šizofreno, da stagnira i da u njemu vlada zakon mase, te da ova tri pojma jednako pogađaju i žene i muškarce“.

Šta se može naučiti od Šeherezade?

Joumana je u knjizi je želela da upozori i na predrasude koje o arapskom svetu vladaju na Zapadu, jer bi, „htela da prekine sa klišeima o potlačenoj arapskoj ženi, iako je to nažalost još uvek stvarnost. Žene tlače i muškarci i religija“.

Utoliko je jasniji i naslov njene knjige. Lik Šeherezade je uzela kao primer žene koja je doduše inteligentna i obrazovana, ali koja dan svog smaknuća uspeva da odgađa samo zbog svoje domišljatosti i tipično ženskih vrlina. A to, kaže, Joumana Hadad, nisu njene jedine mogućnosti. „Šeherezada nas ne podučava otporu već o diplomatiji, spremnosti na ustupke po pitanju naših osnovnih, ženskih prava.“

Po njenom mišljenju, žene bi mogle da učine mnogo više jer putevi izlaska iz mizernog položaja u kojem se trenutno nalaze – postoje. A jedan od njih je i literatura, kaže Hadad, jer „nam ona pokazuje kako se možemo osloboditi i obogatiti i to bez obzira da li je neko spreman da prihvati sve ono što nam literatura nudi ili ne“.

I njoj su samoj, kaže, knjige otvorile put u slobodu. Još u 12. godini je otkrila knjige Markiza de Sadea i vrlo rano shvatila da „sloboda počinje u glavi, u načinu razmišljanja“. Iako dolazi iz strogo katoličke libanske porodice, susret sa francuskom literaturom pomogao joj je da pronađe sopstveni put do slobode. Danas na sebe gleda kao na slobodnu, otvorenu arapsku intelektualku koja u svojim knjigama prvenstveno želi da prenese poruku: „Ja nisam jedina“.

Autori: Nader Alsaras / Željka Telišman

Odg. urednik: Nemanja Rujević