Žene sa invaliditetom - žrtve dvostruke diskriminacije

Arva Abdulhamid (28) studira socijalni rad na Tehničkom univerzitetu u Kelnu. Odrasla je u kurdskom delu Iraka. Sa 15 godina imala je nesreću: "To mi je potpuno promenilo život", kaže ona. Od tada je paraplegičarka i u invalidskim je kolicima. Radi medicinske nege se s roditeljima preselila u Nemačku.

Potrebna joj je podrška: dobija je iz negovateljske službe, dodatne negovateljice je prate od jutra do mraka: „Doduše mogu malo da pomerim ruke, ali ne mogu, na primer, sama da jedem." Negovateljica joj postavlja naslon za razgovor posredstvom videa sa novinarom DW-a.

Ova 28-godišnjakinja studira smanjeni broj sati jer ima hronične bolove i potrebno joj je redovno lečenje. Na početku pandemije korone u Nemačkoj, upravo je otpočela svoj praktični semestar u jednoj organizaciji za decu i adolescente: "Tada je rečeno, moramo sve zatvoriti." Potom je pohađala i druge studijske module koji su se nudili posredstvom Interneta. Kada je organizacija ponovno otvorena, nije smela da nastavi sa radom. Kao visokorizični pacijent sa slabim plućima nije smela da bude u kontaktu sa toliko dece, kaže ona.

Strah i nada

Još uvek bez mogućnosti da se vakciniše, zaražena je koronavirusom u aprilu 2021. godine: "Četvrti ili peti dan počela sam teško da dišem." Došla je hitna pomoć, ali klinike u Kelnu bile su pune. Primljena je na odeljenje intenzivne nege u susednom gradu, bez pomoćnika, bez porodice i priključena je na respirator. Kaže da se bojala da će umreti, ali se takođe nadala: "Ako sam uspela sve drugo, moram i ovo", rekla je sebi. Nakon jedanaest dana bila je otpuštena iz bolnice.

"Postići sve ostalo" za Arvu Abdulhamid, koja sada ima nemačko državljanstvo, nikada nije bilo lako. Već zbog škole se porodica preselila, a ni neki univerziteti nemaju slobodan pristup za osobe u kolicima. Vaši univerziteti su, kako kaže, vrlo angažovani, ali čak su i ovde neki putevi naporni: "Dok stignem na vrh, pola predavanja je gotovo." Do kafeterije je, kaže, takođe teško doći.

Prepreke u zgradama i glavama

Tokom studija ona se bavila Konvencijom o pravima osoba s posebnim potrebama Ujedinjenih nacija, koju je Nemačka ratifikovala 2009. godine. U njoj se traži ravnopravno učestvovanje osoba s posebnim potrebama – i na području visokog obrazovanja. Ona napominje: „Ustvari, barijere su u glavama već odavno trebale nestati kao i građevinske barijere. Ali one nisu nestale ni na univerzitetima ili u javnim zgradama ni u medicinskim ordinacijama." Ona kaže da lift na njenoj železničkoj stanici ne radi mesecima.

Jirgen Dusel, poverenik savezne vlade za osobe s invaliditetom, naglašava: "Inkluzija nije ništa lepo, ništa dobrotvorno, već ljudsko pravo. U Nemačkoj živi oko 13 miliona osoba s invaliditetom. Oni imaju ista prava u našem društvu kao i svi drugi." Politika i društvo, kaže on, moraju obezbediti da svi mogu učestvovati u društvenom životu.

Arva Abdulhamid stalno nailazi na prepreke u radu s vlastima kada mora da se izbori za pravo na asistenta. Prepreke u glavama kada se ljudi ne obraćaju njoj, već samo njenim asistentima. Jedna žena joj je dala deset evra i odbila da ih ponovo uzme. Arva odmahuje glavom: "Kao da ljudi u kolicima prose!"

Žene s posebnim potrebama u nepovoljnijem položaju

Na fakultetu se s nekim profesorima može razgovarati o pravu da na primer polaže ispite kasnije, pošto je s drugima teško, kaže ona. Dodaje da želi da inkluzija postane nešto što se podrazumeva.

Studija Inicijative "Akcija čovek" (Aktion Mensch) je pokazala da su žene s posebnim potrebama u dvostruko nepovoljnijem položaju na tržištu rada.

Prema istraživanju Nemačkog studentskog saveza, 11 odsto od otprilike 2,8 miliona studenata u 2016. godini imalo je zdravstvene probleme koji su otežavali studiranje. Trenutno je u toku novo istraživanje. Podaci o profesorima s posebnim potrebama nisu dostupni.

Univerzitetima su potrebni uzori

Mora biti više profesora s posebnim potrebama koji će služiti kao uzor, kaže Saša Kosanić. Univerziteti bi, kako ona kaže, morali objavljivati koju pomoć nude studentima s posebnim potrebama. Ova 46-godišnjakinja radi kao predavačica na Univerzitetu Džon Murs u Liverpulu. Ona je odrasla u Hrvatskoj i Sloveniji, gde je diplomirala i magistrirala. Zbog cerebralne paralize može da kontrolisano pokreće samo jednu polovnu tela. Sve ide sporije: "Kuckam jednom rukom", kaže ona i dodaje da to ne ide bez kreativnosti - čak je i kao dete morala da pronađe načine kako da stvari drugačije uradi.

2002. godine učestvovala je na Paraolimpijadi u Salt Lejk Sitiju kao skijašica. To ju je, kako kaže, lično ojačalo, naučilo je disciplini i organizaciji. Kaže da mnogi ljudi s posebnim potrebama sa sobom donose takve snage, inače se uopše ne bi mogli nositi sa svojim životom.

Aktivno uključivanje - realizacija umjesto brojeva

Kosanić je otišla u Veliku Britaniju na doktorat i u Nemačku na postdoktorske studije. Morala je, kaže, da se bori za puno toga i osećala se nevidljivom: "Procenjena sam lošije nego što zapravo jesam", kaže ona. U pogledu raznolikosti i održivosti to se, kako kaže, mora promeniti. Slika "savršenog naučnika" je, kaže, često slika „belog muškarca". U istraživanju sprovedenom među profesorima iz 2018. gotovo 60 odsto žena reklo je da su bile diskriminisane zbog svog pola, u poređenju sa samo šest dosto muškaraca. Kosanić vidi dvostruku diskriminaciju - prema ženi i prema osobi s posebnim potrebama.

Ne bi trebalo da se gledaju brojke, već mogućnosti, kaže ona. Ako imate teški invaliditet od 70 odsto i za sve vam je potrebno puno više vremena, onda se broj njenih publikacija ne može porediti s brojem kod istraživača bez posebnih potreba, kaže ona. Ona zagovara aktivno uključivanje, "pozitivnu diskriminaciju", i poziva se na Francusku, gdje bivaju raspisani konkursi za radna mesta za koja se mogu prijaviti samo naučnici s posebnim potrebama.

Jaz u istraživanju

Kosanić interdisciplinarno istražuje učinke klimatskih promena na biološku raznolikost i život ljudi. Osobe s posebnim potrebama posebno su izložene riziku od posledica ekstremne klimatske krize, kaže ona. Prema njoj postoji jaz u istraživanju. S jednim timom istraživala je situaciju na Madagaskaru - zbog korone iz daljine.

Saša Kosanić se zalaže za uključivanje u obrazovanje, posebno u predmetima MINT: matematiku, informatiku, prirodne nauke i tehnologiju. "U predmetima MINT mi smo poput retkih, ugroženih vrsta", kaže ona sa osmehom, dodajući kako se pri tome iz ekologije zna koliko je raznolikost važna: Naučnici s posebnim potrebama mogli bi nauci doneti nove stvari.

Uz sve patnje, pandemija korone donela je i mogućnosti za osobe s invaliditetom na univerzitetima. Konferencije su, kaže Kosanić, pristupačnije putem video-tehnologije. Sada postoje i virtuelna terenska istraživanja. Na osnovu ove prakse hibridnog rada univerziteti kao poslodavci više ne mogu lako da kažu da ne mogu obezbediti odgovarajuća radna mesta, kaže ona.

Digitalizacija i uključivanje

Dr Irmhild Rogala (55, naslovna fotografija) se već duže vreme bavi digitalizacijom i pristupom bez barijera. Ova naučnica i autorka radi na novom Institutu za digitalnu participaciju na Univerzitetu u Bremenu. Za video intervju s DW-om organizovan je prevod na znakovni jezik. "Mogu doduše govoriti, ali ništa ne razumem", kaže ona. Godinama je istraživala kako bi pronašla programe koji udovoljavaju potrebama gluvih osoba, prvo za telefonske pozive, a zatim za video-konferencije.

Dugo je radila samostalno. „Ko će da zaposli nekoga ovakvog", pita ona. U Institutu za digitalnu parzicipaciju svi zaposleni bi trebalo da imaju posebne potrebe. Udruženje Hildegardis iz Bona je u okviru online-dana okupio visoko kvalifikovane žene s posebnim potrebama i povezalo ih s poslodavcima.

Irmhild Rogala je tu upoznala ženu s poremećajem iz autističnog spektra. Ona je sada zaposlena u Bremenu.

Zanemarite sve koji kažu „to ne može“

Arva Abdulhamid iz Kelna u međuvremenu je dobila novu praksu. Ona stalno pokušava u svemu videti i pozitivno: "Iako sam neke stvari paralizom izgubila, stekla sam druge stvari. Ja sam u drugoj zemlji. Upoznala sam vrlo dobre ljude i naučila ponovo da cenim mnoge stvari."

Studentkinja Abdulhamid želi da nastav sa borbom za svoja prava. Profesorica Kosanić savetuje studentima s posebnim potrebama da ignorišu svakoga ko im kaže: "Ti to ne možeš." Irmhild Rogala s ironijom gleda na očekivani manjak kvalifikovanih radnika. Verovatno će morati da počnu sa zapošljavanjem žena, a možda čak i osoba s posebnim potrebama, kaže ona.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu