Život na ivici siromaštva

Zgrada u kojoj žive junaci ove priče, mračna je već u zimsko popodne, jer u hodniku nema svetla, a stepenice je teško razaznati. Zidovi su oštećeni, na sve strane vise kablovi. U potkrovlju zgrade, Janku otvara vrata dvosobnog stana. Uvodi nas u omanju dnevnu sobu. Njegova supruga Tantja, briše staklo na stolu ispred sofe. „Nisam lenja“, kaže, iako ne postoji ni najmanji razlog za pravdanje. Zidovi su okrečeni u narandžasto i zeleno, dok je još bila trudna. Na brzinu su koliko-toliko doveli u red stan u severnom delu Dortmunda, jer je porođaj bio sve bliži. Suzana im je već treće dete. Dvojica dečaka već su odrasli. Bobi ima 14, a Matej 12 godina.

Otac Janku svakog jutra ustaje rano i već u šest sati počinje sa sakupljanjem kabastog otpada. Ceo dan je na nogama, ponekad i do 11 sati uveče. „Moja deca moraju nešto da jedu“. Pre dolaska u Nemačku, radio je u građevini, pokrivao je krovove. Otkako je kriza stigla i u Rumuniju, mnoge firme su bankrotirale. Veliki broj ljudi ostao je bez ionako slabo plaćenog posla. Siromaštvo je oduvek pratilo njegovu porodicu. I sam je odrastao uz 12-oro braće i sestara.

Međutim, njegovo detinjstvo bilo je neizvesnije. Roditelji su mu rano preminuli. Bio je prepušten sam sebi. Upravo zbog toga, na sve načine pokušava da spasi svoju decu od teškog života. Siromaštvo razara rumunsko društvo. Poslednje procene govore da u toj članici Evropske unije, gotovo svako drugo dete živi u siromaštvu. Nije bilo drugog rešenja, Janku je odlučio da potraži posao u Nemačkoj.

Isprva je sve bilo „u najboljem redu“

Sa ponosom su se uputili u razvijenu zemlju. Bobi i Matej su u međuvremenu krenuli u školu. Sa birokratijom su uspeli da izađu na kraj. U Rumuniji su imali dobre ocene, ali ovde je daleko teže. Ne toliko zbog nastave, već zbog vređanja vršnjaka, koji ga nazivaju „ciganinom“.

Janku u više navrata prolazi kroz grad i prikuplja ono što ljudi bacaju. Uvek ih pita da li sme da pokupi bačene stvari. „Ja zapravo čistim Nemačku“, kaže taj Rumun i dodaje: „Ali ja ne želim da radim ništa protivzakonito.“ Trebalo mu je vremena da se navikne na pravila i propise zemlje u koju je došao. Nije znao da mu je za auto neophodna posebna plaketa, pa je morao da plati kaznu. Doduše, još uvek je otplaćuje – u ratama. Na poslu krije da je iz Rumunije, obično se predstavlja kao Mađar. Strah ga je od poistovećivanja sa Romima. Na sreću zna i mađarski, učio ga je u školi, u svom rodnom mestu Tirgu Murse, gde je ranije živelo dosta Mađara.

Romi se i u Nemačkoj suočavaju sa diskriminacijom

Janku i Tantja kažu da su Nemci u Rumuniji veoma cenjeni. Nasuprot tome oni se u Nemačkoj osećaju diskriminisano i poniženo. Njihova priča privukla je pažnju medija onog trenutka kada je Tantja zbog porođaja morala u bolnicu. Radnici hitne pomoći jedva su je izneli iz stana jer je stepenište u zgradi prilično usko. Po dolasku na kliniku, zbog toga što je Romkinja, ponovo je bila izložena diskriminaciji. „Otišla sam u bolnicu da bi na ovaj svet donela novi život. Iako sam Romkinja i ja sam ljudsko biće, kao i svi drugi“, kaže Tantja.

Iznuđeni potpis?

Problem je nastao onog trenutka kada su lekari otkrili da Rumunka nema zdravstveno osiguranje. Iako ne zna nemački, osoblje dortmundske bolnice primoralo ju je da potpiše izjavu. „Potpiši ili zovemo policiju i šaljemo te kući“, rekao je lekar. U pratnji je imala Beatris Gardeu, studentkinju, koja je za svoj diplomski rad istraživala imigracionu politiku Evropske unije.

Nije bilo druge, Tantja je morala da potpiše izjavu, jer ju je bilo strah od policije. Najvažnije je da se dete rodi živo i zdravo, jer kako je vreme odmicalo, rad srca njenog deteta bio je narušen. Na kraju je porođaj obavljen carskim rezom.

Beatris je bila zgranuta tretmanom lekara, a najviše su je potresle reči Romkinje koja je u jednom trenutku rekla: „Sada će svi misliti da si jedna od nas. Izvinjavam se zbog toga.“ Nakon što su se u bolnici smirile strasti, studentkinja se obratila za pomoć resornim ministarstvima. Pismom obaveštava ministra zdravlja, kao i ministra za integraciju. Ubrzo stiže i odgovor, slučaj će biti istražen. Ishod naknadnih provera nije nište promenio. Bolnica nije prekršila zakon, navodi se u zaključcima. Glavni argument koji se među njima navodi glasi: razgovor sa pacijentom nije mogao da bude obavljen.

Bolnica nije postupila nezakonito?

Doduše, pravila kojih klinike u Nemačkoj moraju da se pridržavaju podrazumevaju obavezno potpisivanje izjave kojom se potvrđuje da pacijent nema pokriveno zdravstveno osiguranje. Ipak, u slučaju da je reč o hitnom slučaju i situacijama u kojim pacijenti nisu u mogućnosti da govore ili potpišu takav dokument, lekari ne smeju da odbiju zdravstveno zbrinjavanje.

Grad Dortmund je u javnost izašao za obrazloženjem da i oni pacijenti koji nemaju zdravstveno osiguranje mogu da računaju na hitnu pomoć lekara i da birokratija ne sme biti prepreka u tome, iako pitanje pokrivanja troškova nije najjasnije. Ipak, nadležni u gradskoj upravi tvrde da u slučaju državljanke Rumunije nije bilo nezakonitih postupaka i da se to ne može okarakterisati onako kako to Beatris Gardea čini. Ona ne želi da se pomiri sa tim, jer je potpisivanje izjave iznuđeno uz pretnju pominjanjem policije.

„Vrištala sam od bolova“, priseća se Tantja vremena provedenog u bolnici. Govorili su joj da je sve u najboljem redu, ali se na kraju ispostavilo da su joj prilikom carskog reza povredili organe za varenje. Operisana je 18 puta. Kada je pitala za lekove protiv bolova, rekli su joj „to košta“.

Ponovo na okupu, ali bez novca

Janku zaplače svaki put kada se pomene priča o tretmanu u bolnici. Strahovao je da će mu žena umreti, da će ostati sam sa troje dece. Obilazio ju je konstantno, zbog čega je manje radio. Porodicu je ipak uspeo da prehrani, ali neizvesnost ga je izmorila, posebno zbog činjenice da je klinika o ovom slučaju izvestila Centar za socijalni rad.

Tek nakon dva meseca, Tantja napušta bolnicu. Konačno je ponovo mogla da se brine o svojoj deci, da kuva. U međuvremenu su im u posetu dolazili iz službi nadležnih za dečja prava. „Iz Centra za socijalni rad došla je jedna žena, videla u kom stanju živimo, otvorila frižider i rekla – sve je u redu“, priča Tantja.

Iako su svi na okupu, brige ostaju. Troškovi života u Nemačkoj su previsoki. Uspeli su da izdejstvuju „dečji dodatak“, ali i dalje nemaju zdravstveno osiguranje. Janku bi hteo da reši to pitanje, ali za privatno osiguranje nema novca - jer mu za svakog člana porodice treba najmanje 300 evra.

Autori: Andrea Grunau / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković