Život u kontejnerima

Radovanovići su živeli u Prištini do juna 1999. Onda su zbog poznate situacije prešli u Kosovo Polje da bi posle martovskih dogadjaja 2004. došli u Gračanicu a od pre dva i po meseca dobili su kontejnere.

Djurdja je zadovoljna što uopšte ima krov nad glavom. Preživela je, kaže, mnogo toga u tudjim kućama i kolektivnim centrima pa joj je ovo, ipak, svoj krov nad glavom .

„Nema problema, da je dobro- dobro je. Ne dira nas niko i ja sam zahvalna što su nas ovde smestili. Sa tri sina, dvojica danas slučajno nisu tu, nisam na ulicu, po kiši, sunci i snegu. Bolje koliba nego ulica.”

U Prrištini su imali kuću koja im je, kako tvrde, nasilno zauzeta i u nju više ne mogu da udju niti da je prodaju. Njen sin Nebojša neće da se u Prištinu ako i dalje ima dobrih prijatelja Albanaca i sa njima komunicira na albanskom jer, kako ističe, jezik poznaje dosta dobro.

„Sa Albancima se družim i pričamo i nemam nikakvih problema sa njima. Znam njihov jezik tako da mi to uopšte ne pada teško“

Kao i većina raseljenih i familija Radovanović ne prima i nije primila nikakvu finansisjku pomoć.

“Od strane države, koja nas je uništila i dovela do ovde ništa nismo dobili. Niti devet centi za devet godina nismo dobili ni od Vlade Srbije.”

Hrane se na zajedničkom kazanu koje finansira Crveni krst.

“Hrana nam je tu, hleb nam je tu, komšije nam daju po malo paradajza i od toga zzivimo. Penzija mi je pet hiljada dinara nego hvala im što su me ubacili na kazan. Imamo ručak i večeru pa što dao Bog – umreti gladni nećemo.“

Plaše se nadolazećih hladnih dana. Kažu drva još nisu dobili a žive na vetrometini gde će zimi biti dosta hladno a struje nema redovno.

Radovanovići će ostati na Kosovu i ako se dobije nezavisnost, ali se protive podeli, jer kako naglašava Nebojša, ta opcija ne odgovara niti Albancima niti Srbima.

“Ostaćemo mi ovde. Gračanica je uvek opstajala i opstaće pa makar bilo nezavisno Kosovo“ – zaključuje Nebojša Radovanović.