Žrtve trgovine ljudima u EU su njeni građani?

„Trgovina ljudima je oblik modernog ropstva“, ova definicija Evropske unije za većinu Evropljanja nije nikakvo iznenađenje. Alo ono što jeste je svakako činjenica da najveći broj žrtava trgovine ljudima unutar Evropske unije potiče iz samih njenih zemalja-članica. „Često mislimo kako su žrtve osobe koje dolaze iz nekih trećih zemalja, ali nije tako. U većini slučaja reč je o državljanima neke od zemalja EU. Njima se trguje kao robom, a trgovci su članovi kriminalnih mreža. Međtuim, klijenti koji takoreći koriste „njihove usluge“ takođe su državljani neke EU zemlje“, izjavila je Miria Vasiliadu, koordinatorka za suzbijanje trgovine ljudima pri Evropskoj komisiji.

Prema izveštaju Evrostata, čak 61 odsto identifikovanih žrtava trgovine ljudima, tokom 2013. godine, činili sami građani EU. Slično je i ako se pogledaju statistike evropske policije Europol. Između 2009. i 2013. godine žrtve su najčešće bile državljani neke od zemalja Evropske unije: 40 odsto Rumuna, 18 odsto Mađara i 11 odsto Bugara.

Žene žrtve seksualnog iskorištavanja

Najveći procena među žrtvama trgovine ljudima predstavljaju žene i devojčice. Većina su ujedno i žrtve seksualnog nasilja i iskorišćavanja. Prema podacima Evrostata, u periodu od 2008. do 2010. čak 62 odsto žena je u ove svrhe bilo izložena seksualnoj zloupotrebi i nasilju.

Istovremeno bi trebalo naglasiti da u identifikaciji žrtava i pomoći, osim vlasti i policije, veliku ulogu igraju i razne nevladine organizacije. Samo u Nemačkoj postoji 37 organizacija i savetovališta koje se zalažu i angažuju za suzbijanje trgovine ženama i nasilja nad njima. „Upravo su nevladine organizacije bile te koje su problem pre desetak godina postavile na političku agendu“, kaže Naile Tanis, jedna od šefica organizacije KOK – Koordinacije za borbu protiv trgovine ženama.

Ona dodaje kako ove organizacije među svojim saradnicama i saradnicima imaju i velik broj lekara, advokata i drugih stručnjaka koje žene, žrtve trgovine ljudima prate prilikom odlaska u razne državne ustanove, a prate ih i prilikom organizacije povratka u domovinu – ukoliko do istog mora doći. Izveštaje i statistiku Evropola i Evropske komisije, Tanis potvrđuje. Prema njenim rečima, najveći broj štićenica KOK-a su žene, državljanke EU. Većina ih dolazi iz Bugarske, Rumunije, Poljske i Mađarske, iako, kako kaže, među žrtvama ima i velik broj žena iz Nigerije. „Međutim, i Nemice su žrtve trgovine ljudima unutar same Nemačke“, kaže ona.

Na pitanje da je zakoni koji zabranjuju ili dozvoljavaju prostituciju i oni koji kažnjavaju korisnike ovakvih usluga ili ne - utiču na ovu fenomen trgovine ljudima, Vasiliadu tvrdi kako bez obzira na propise, u svih 28 zemalja EU postoji problem trgovine ljudima, a postoji i prostitucija. „Evropska komisija je utvrdila direktnu povezanost između trgovine ljudima i prostitucije. Reč je u svakom slučaju o jednoj vrlo rizičnoj grupi“, kaže Vasiliadu.

Nakon seksualnog iskorišćavanja, kao motivi krimalne trgovine ljudima stoje prisilni rad, ilegalno oduzimanje, odnosno, vađenje organa, ilegalna usvajanja dece i prisilno sklapanje brakova.

Pravna obaveza

Iako je broj identifikovanih žrtava, poslednjih godina uvećan, EU ipak polazi od toga kako su prave brojke daleko veće. „Mora se učiniti još mnogo toga kako bi se rešio ovaj problem“, kaže Vasiliadu. Ona upućuje na pravne smernice EU iz 2011. u domenu borbe protiv trgovine ljudima. Prema istim počinioci bi krivično trebalo da budu efikasnije gonjeni, a žrtve bolje zaštićene. Zemlje članice EU, imaju još dve godine za prilagođavanje svojih zakona smernicama iz Birsela. Do kraja 2013. godine, to je učinilo svega 20 zemalja EU. Među onima koje nisu ta tom spisku jeste i Nemačka.

Vasiliadu zbog toga izražava sumnju i bojazan kako bi sledeći izveštaj Evrostata mogao da bude još negativniji. Aktuelna privreda kriza čini ljude još ranjivijim i siromašnijim, što ih istovremeno čini lakšim žrtvama mreža kriminalnih usluga. „Za mene ne igra veliku ulogu to da li su žrtve trgovine ljudima, građani EU ili ne. Žrtve su žrtve. A naša, u najmanju ruku, pravna obaveza jeste da preduzememo odgovarajuće korake, kako bismo taj problem suzbili“, zaključuje Vasiliadu.

Autor: Luisa Frej / Jakov Leon
Odg. urednik: Ivan Đerković