10 godina od cunamija

Železnička pruga na jugozapadnoj obali Šri Lanke jedna je od najlepših na svetu. U blizini mesta Peralija cunami je svom silinom "pogodio" voz. Ribar Nalim priseća se te tragedije, ...

Vožnja vozom kroz raj na Zemlji. Moćna lokomotiva i teški crveni vagoni na putu do glavnog grada Kolomba prolaze kroz tamno-zeleni svet palmi. Nalim uživa u svojim slobodnim danima, zajedno sa suprugom Surekom i dvoje dece. Žive u žuto obojenoj kamenoj kući - odmah uz prugu.
Nalim radi na jednom ribarskom brodu, ali na posao mora tek naredno jutro. Imanje do njih prilično je zapušteno i zaraslo. Sivi ostaci zida jedne kuće naziru se iz gustog zelenila. Nalim nam pokazuje ruševine. "Svake godine u decembru sećanja su posebno intenzivna, sećanja na tu nedjelju, na taj crni dan."

Voz je stigao u 9:20 ujutro

Nalim nije zaboravio nijedan detalj. "Bilo je 9:20 ujutro kad nas je zapljusnuo prvi talas. Voz je stao tačno ispred naše kuće. Na zaustavljanje ga je prisilio jedan signal." Neki ljudi su pokušali da se popnu na voz i tako se spase od naleta vode. Ali onda je stigao drugi talas, visok preko deset metara. "Ljudi nisu mogli da pobegnu zato što im je na putu bio voz, kroz isti su pokušali da dođu na drugu stranu železničke pruge", priča dalje Nalim. Ali tales je bio tako veliki da je jednostavno sa puta "odneo" i 50 tona teške vagone. Oni su završili 100 metara dalje.

Nalim i njegova porodica uspeli su da pobegnu na vreme, spas su pronašli dva kilometra od obale. "U jednom hramu smo ostali dva dana. Nismo smeli da se vratimo. Policija se pribojavala da bi mogao na usledi još jedan tsunami."

Odmah ispred Nalimove kuće u selu Peralija dogodila se najstrašnija železnička nesreća u istoriji Šri Lanke. Poginulo je oko 1.500 ljudi, među njima je bilo puno putnika, ali i mnogo prijatelja, suseda i poznanika iz Nalimovog sela. "Bili smo zahvalni da smo preživeli. Sve je bilo uništeno. Nismo imali ništa, čak ni nešto da obučemo", seća se Nalim.

U Peraliji je tada živelo 300 porodica. Danas ih je samo 120. Mnogi su nastradli, umrli, a neki se zbog straha nikada nisu vratili u selo. Nalimov otac sedi na klimavoj beloj plastičnoj stolici. Deluje odsutno. "On je tada bio na moru. I on je ribar. Ali od cunamija moj otac je potpuno traumatizovan. Nikada više nije otišao da lovi ribu. Srce mu je slabo. Kao da je paralizovan", zabrinut je Nalim.

Sirena koja više ne upozorava

Međunarodni crveni krst i jedna italijanska humanitarna organizacija pomogle su u obnovi kuće Nalimove porodice. Da nema ruševina u susedstvu, Peralija bi izgledala kao sasvim normalno ribarsko selo. Nažalost, među stanovništvom i dalje vlada strah.

"Pre dve, tri godine imali smo alarm, koji nas je upozoravao na cunami", priča Nalim. "Zavladala je panika. Ljudi su bežali u pokušaju da spase svoje živote. Ja sam ostao sa još nekoliko ljudi kako bih zaštitio imovinu." Otada sirene više nismo čuli. "Nema novca za njihovo održavanje i za plate ljudi, koji su se o tome brinuli." Zvučnici su ukradeni.

Nalim sleže ramenima. Ujutro mora na posao, četiri sedmice provešće na ribarskom brodiću na otvorenom moru. Svaki put kad se nakon dužeg ribarenja približi obali, nada se da su Peralija i njegova porodica još uvek tu.