100 lica koja se ničega ne boje

On bi lako mogao da bude i fudbalski sudija: crne dokolenice, crne kratke pantalone i sportska jakna. Snažan mlad čovek, tamne kose i okruglog, gotovo mesnatog lica. Skeptično ali istovremeno i opušteno gleda u kameru. Njegovo ime je Daniel, rođen je 1989. godine i u svakom slučaju izgleda starije nego što zapravo jeste. Ispod njegove fotografije stoji natpis „Učenik“. To je sve što za sada možemo saznati. Fotograf Edgar Cipel namerno ne odaje dodatne informacije već ostavlja otvorenim i pitanje zemlje iz koje mladić dolazi. On sam fotografisao je godinama, u Moldaviji, Poljskoj, Islandu, Velikoj Britaniji, Portugalu, Italiji i Nemačkoj, uvek mlade starosti između 18 i 24 godina.

Živi li Daniel u istočnoj Evropi? Ili je ipak možda Islanđanin? Posmatrač se postavljajući ova pitanja i pokušavajući da odgovori na ista, automatski suočava i s vlastitim predrasudama. Pozadina fotografije naime takođe ništa ne odaje. Ponešto se možda može zaključiti na osnovu odeće, lica, ili imena. No, to ipak ne garantuje ništa. Na primer, Maria, žena u kaubojskim pantalonama i s kaubojskim šeširom je Nemica – tako barem stoji u popratnom katalogu izložbe otvorene ovih dana u Muzeju evropske istorije u Berlinu.

Mladi Evropljani danas

Ova izložba daje svojevrsni katalog, arhiv socijalnih slojeva i zanimanja mladih u Evropi, početkom 21. veka. Ona postavlja pitanja: Kako izgledaju mladi danas? Kako se predstavljaju svojoj okolini? Postoje li značajne regionalne razlike? Ono što je iznenađujuće jeste zapravo da su razlike gotovo minimalne. Mnogi mladi na fotografijama izuzetno nalikuju jedni drugima. Odeća koju u slobodno vreme nose mladi u Moldaviji, jednako je moderna i u Portugalu, kao što su i ribari na svom radnom mestu u Evropi, gotovo identično odeveni. A službenica u banci u Londonu, mogla bi zapravo isto tako na isti posao da dođe da radi i u Berlinu.

Pa ipak, iako moda, odeća i statusni simboli u raznim zemljama postaju sve sličniji, ova izložba ipak vrlo uspešno izbegava bilo kakve stereotipe. Ono što ovde posebno fascinira jeste individualnost i originalnost lica – svi oni posmatrača gledaju direktno ali najčešće potpuno opušteno. „Posebno me zanimala upravo činjenica da je kod ljudi ove životne dobi zapravo još sve otvoreno i nejasno. Mislim da se iz njihovih lica može puno toga pročitati“, kaže fotograf Cipel. Mnogo toga se može pročitati i na licu uličnog svirača harmonike, Migela iz Lisabona. Njegovo lice govori o borbi za život, čelo je puno bora a pogled zapravo okrenut prema unutra.

Igra slučajnosti

U kojim će zemljama fotografisati, to je odlučio sam Cipel. Neke od njih, kao na primer, Rumuniju, poznavao je već od ranije, no neke je posetio prvi put. Neke su fotografije nastale slučajno, dok je neke motive, zanimanja, određene grupe mladih tražio ciljano.

„Tražio sam određene situacije i zanimanja koja se odmah dovode u vezu s određenom zemljom.

Na primer, motocikli su tipični za Italiju, baš kao i kapućino. Tako sam želeo da pronađem Italijanku koja vozi motor i možda istovremeno priča na mobilnom telefonu. I našao sam je u jednom brdskom selu na Sardiniji, u nedelju. Kada sam konačno odlučio da je fotografišem, već je bio ponedeljak, i nje više nije bilo na vidiku. Ta fotografija nažalost kao i mnoge druge, nikada nije snimljena. Drugim rečima, uvek mi je bolje uspevalo da snimam spontano, neplanirano…“ kaže Cipel.

Čega se plaše?

Lica mladih na njegovim fotografijama odaju međutim i strahove, ali i ono čemu se mladi najviše raduju. Uprkos svim razlikama, i ovde su mladi u Evropi po mnogo čemu slični. Na prvom mestu njihovih želja su osnivanje porodice i rad u zanimanju koje su sami odabrali. Orufire, jedan mladi pravoslavni monah iz Rumunije, na primer, najviše se boji „Sudnjeg dana“, Matia, čuvar ovaca iz Italije boji se da neće moći da ostvari svoje snove. „Bojim se da neću živeti kako treba, da će život samo tako proći pored mene“, kaže jedna učiteljica iz Poljske.

No, isto tako, mnogi s puno optimizma gledaju u budućnost. „Mene ničega nije strah“, kaže jedan mladi sportista iz Rumunije. Iz njegovog lica zrače snaga i poverenje – koje zapravo nitko ne bi očekivao da će pronaći na licu osobe koje dolazi iz tako siromašne zemlje kao što je Rumunija. A njegov optimizam dele i mnogi drugi.

Autorke: Andrea Kasiske / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović