259 dana sa talibanima u zatočeništvu

„Najveće ljudsko dobro je pravo na samoopredeljenje“, rekao je tog kubnog dana na radiju čuveni alpinista iz južnog Tirola, Rajnhold Mesner. Njega je preko Podkasta u svom automobilu slušalo dvoje Švajcaraca, na putu ka kući, nakon četiri meseca putovanja. Taj put bio je ispunjenje sna – sopstvenim vozilom od Švajcarske do Himalaja i nazad. Tog poslednjeg dana juna, prolazili su Pakistanom. Na reči koje su čuli na radiju nisu obraćali mnogo pažnje. A zašto i bi – to je trebalo da bude poslednji dan, kada će uživati u svom snu. Međutim, u blizini sela Lorala, gde su se samo na kratko zaustavili, oteli su ih talibani.

Usledilo je nekoliko meseci straha i napora. Nakon višednevnog marša kroz pustinju i brda Pakistana, konačno su stigli u najveće talibansko utočište, Vaziristan. Strahovali nisu samo od smrti koja im je zapravo svakog trenutka pretila, već od neizvesnosti, koja je pretila tokom zatočeništvom neprijatelja talibana. „Živeli smo takoreći sa potencijalnim američkim ciljevima napada. Svaki dan nam je nad glavom letelo između pet do osam bespilotnih letelica. Noću su letele još niže nego danju. Sve je to bilo jako zastrašujuće“, priseća se David Oh. Bilo je, kažu i svetlih trenutaka. David priča kako nikada od talibana nisu iskusili telesno nasilje. „Očigledno smo im bili jako važni, pa su se zato prema nama dobro ophodili. I hrana je bila dobra. Otmičari su osim toga prema Danieli imali veliko poštovanje, iako je bila žena“, kaže Oh.

Suvi hleb i malo krompira

Daniela Vidmer i Daniel Oh mesecima su živeli na jednom seoskom imanju, kod porodice talibana po imenu Lala. „Tamo smo doživeli njihovu svakodnevicu, videli smo kako žive. Imali smo svoju sobu, ali obroke smo dobijali zajedno sa njima. Četiri žene, sedmoro dece i mi. Za ručak smo najčešće imali samo suvi hleb, šest do sedam malih krompira i vodu. Iznutrice ili nešto masnog mesa bile su retkost“, kaže Daniel. Dodaje kako se jedino taliban Lala hranio van kuće i to sigurno dobro. „Želudac mu je uvek bio pun. A pre nego su završili u loncu, iznutricama su se deca obično prvo igrala u dvorištu“, priseća se ovaj Švajcarac.

S obzirom na loše higijenske uslove, njih dvoje su hronično patili od raznih virusnih oboljenja creva i želuca. Daniel Oh je i nekoliko puta oboleo od malarije od koje je potpuno ozdravio tek po dolasku u domovinu.

Žene i deca žive kao zarobljenici

Život žena i dece talibana nije se mnogo razlikovao od života kakvog su vodili taoci. „I oni su bili zarobljeni kod kuće i nikada nisu smeli napolje, baš kao ni mi. Jednom me je jedna žena pitala zašto plačem kad ni ona ne ide i ne sme nikuda“, kaže Daniela koja je tokom zarobljeništva uspela da nauči oko 300 reči na paštu jeziku. Dodaje kako žene nisu mogle ni da zamisle život kakav se vodi na Zapadu – sa toplom i hladnom pijaćom vodom, strujom koja je uvek na raspolaganju. „Jedna žena me jednom upitala da li i ja kod kuće perem rublje ovako kao ona, jednom prljavom četkom, u prljavoj vodi, u jednoj maloj posudi. Rekla sam joj da, budući da me je bio strah da kažem istinu“, priča Daniela.

Što se obrazovanja tiče, Švajcarci navode kako su talibani toga u najvećoj meri lišeni. „Tokom pomrčine bi se jako bojali. Bacali su se na pod i molili. Ja sam decu malo podučavala. Ti ljudi zaista ne znaju ništa. Čuli su za Pakistan, Avganistan, Sjedinjene Američke Države, Indiju kao zemlju kriketa i to je bilo to. Mi smo im nacrtali kartu sveta i pokazali odakle smo mi, gde je Evropa i objasnili da se između njih i njihovog neprijatelja - SAD, nalazi more. Okean uopšte nisu mogli ni da zamisle, nisu ni znali šta je to“, dodaje Daniela.

Jesu li bili lakoumni?

Dok su se njih dvoje nalazili u Pakistanu i strepeli za život, njihova porodica i švajcarska vlada, pokušali su sve kako bi ih spasili. Vlada je osnovala jednu posebnu jedinicu, koja je trebalo da ih spasi, osim toga, u više navrata su i pregovarali sa otmičarima. Ali u knjizi koju su sada objavili, dvoje Švajcaraca se ne zahvaljuje vladi svoje zemlje. „A zašto i bi, pa sami smo se oslobodili“, kaže Daniela Vidmer, još uvek ljuta zbog diskusije koja se na njihov račun rasplamsala u zemlji. Mnogi su smatrali kako su otmicu zbog lakomislenosti sami prouzrokovali. „Mi se nismo namerno izložili opasnosti. Naprotiv, pre nego što smo krenuli u Pakistan dobro smo se raspitali i saznali da u Pakistanu već sedam godina nije bio otet nijedan jedini turista“, kaže ova Švajcarkinja i dodaje: „Sve do 1. juna 2011. godine“.

259 dana je ovo dvoje avanturista (inače oboje pripadnici policije), proveli su u zarobljeništvu. Dok su se u početku još možda i nadali da će biti pušteni na slobodu, u trenutku kada su talibani svotu otkupnine sa 50 miliona dolara povisili na 50 milijardi, postalo im je jasno da moraju sami da se oslobode. Pripreme su tekle mesecima, skupljali su hranu, uvek iznova vršili „probe bega“, pronalazili ručne granate, sakrivali ih i čekali povoljnu priliku tokom jedne noći mladog meseca. I kada je konačno došao taj dan, nisu oklevali. Uspeli su da pobegnu i trče sve do jednog vojnog logora pakistanske vojske.

Povratak u normalan život

Danas ponovno žive u Švajcarskoj i pokušavaju da žive normalnim životom. „Naravno da nas je ovo iskustvo još više povezalo. Ali s druge strane kada smo zajedno automatski se podsećamo na to užasno vreme“, kaže David. Budući da su ovo iskustvo želeli da podele sa drugima, objavili su knjigu. Iako je od otmice sada već prošlo neko vreme, Daniela još uvek ne uspeva o svemu da priča duže od nekoliko minuta bez da joj ne poteknu suze. Njena trauma još uvek nije nestala. „Nešto sam ipak naučila. A to je, kako je rekao Mesner, da je pravo na samoopredeljenje zaista najveće ljudsko dobro“, završava Daniela Vidmer.

Autor: Kristijan Ignaci / Željka Telišman
Redakcija: Jakov Leon