3.000 km kanuom bez navigacije

Kanu sličan onima koji su plovili preko Pacifika hiljadama godina pre nego što su evropski istraživači prešli najveći svetski okean, prevaliće na tom putu više od 3.000 kilometara. Prelazak okeana bez korišćenja moderne navigacione opreme deo je nastojanja da se očuva i oživi drevna polinežanska pomorska kultura. "Mi plovimo jer verujemo da putovanje kanuima ima ulogu u društvu današnjice... održava nas u dodiru sa onim što smo bili i odakle smo došli", rekla je Rojtersu navigator sa Havaja Nainoa Tompson, koja je 24 puta plovila preko Pacifika. "Kada nemamo to razumevanje, nemamo ni identitet", rekla je Tompsonova prilikom video prezentacije koja je deo izložbe "Vaka Moana, putovanje predaka", u Sidnejskom mornaričkom muzeju.

"Vaka Moana" znači okeanski kanu i potiče od prvih mornara koji su putovali od jugoistočne Azije i istraživali i naseljavali ostrva Južnog Pacifika. Koristeći navigaciju "pronalaženje puta", koja se zasniva na posmatranju mora i neba, ti moreplovci prešli su veliki Pacifik oko 2.500 godina pre nego što su Portugalci, Španci i drugi "zapadnjaci" pošli na svoja prekookeanska putovanja. "Ta putovanja bila su poslednji veliki ljudski korak u istraživanju najudaljenijih i najnepristupačnijih delova planete. U trenutku kada su ostrva na Pacifiku otkrivena i naseljena, bio je to kraj istraživanja i naseljavanja na Zemlji. Ako bismo želeli da idemo dalje, morali bismo da napustimo planetu", kaže istoričar sa Novog Zelanda Keri Hauvi.

Orijentacija pomoću zvezda

U vreme kada su zapadni istraživači, poput Džejmsa Kuka iz Britanije, plovili ka Pacifiku, samo je mali broj ostrva bio nenaseljen ovim drevnim mornarima. Stara polinežanska navigacija podrazumevala je složeno znanje o zvezdama, kao što je pamćenje zvezdanog kompasa od 32 tačke. Drevni moreplovci su znali gde zvezde izlaze i zalaze iza horizonta, čitali su okeanska "cvetanja", formacije oblaka i puteve ptičijih letova. Kada su drevni Polinežani pronalazili nova ostrva, vratili bi se kući koristeći vetrove, a onda ponovo dolazili u velikim kanuima sa ljudima, hranom i stokom. Nakon što je Kuk došao na Tahiti u 18. veku, ova putovanja su prestala. Slavni pomorac je ipak rekao da su čak i najmanji kanui za putovanja među ostrvima bolje plovili nego evropski brodovi.

Dolazak Kuka i drugih zapadnih istraživača označio je početak kraja polinežanskog moreplovstva. U roku od nekoliko godina, mnoge poglavice napustile su svoje kanue zarad evropskih brodova i usvojili su kompase i mape. Do 20. veka, veština drevne navigacije, koja je omogućila da Pacifik bude istražen i naseljen, bila je skoro zaboravljena. Samo je šaka navigatora živela na udaljenim Karolinskim ostrvima u Mikroneziji, strahujući da će njihova veština umreti kad i oni.

Samo jedan smrtni slučaj

"Niko od mladih nije želeo da nauči kako da se snalazi u prostoru ili da plovi. Želeli su motore, hteli da piju pivo i igraju bilijar", kaže Ben Fini, koosnivač Udruženja polinežanskog putovanja sa Havaja. To Udruženje izgradilo je 1975. godine prvi putnički kanu na Havajima u više od 600 godina. Sledeće, 1976, 20 metara dugački kanu dvosklek "Hokule'a" napravio je istorijski put do Tahitija i nazad, koristeći samo metodu "pronalaska puta". "Hokule'a" je od tada prešao više od 125.000 nautičkih milja, odnosno pet puta je obišao svet, i doprineo je renesansi polinežanskog putovanja.

Uprkos opasnostima putovanja na otvorenom okeanu bez moderne tehnologije, do sada je zabeležen samo jedan smrtni slučaj, 1978. godine, kada se kanu prevrnuo. U međuvremenu su polinežanski putnički kanui postali centralni deo kulturnih festivala širom Pacifika, a na trkama kanua učestvuje na hiljade mladih stanovnika ostrva.