43 miliona izbeglica za 15 godina

Bilans izbeglica na svetskom nivou iznosi 43 miliona ljudi, što je najviše u poslednjih 15 godina. Osnovni razlog za to su krizna područja iz kojih ljudi godinama beže od rata, nasilja i etničkih konflikata, kaže Komesar za izbeglice UN-a Antonio Guteres: "Broj konfliktnih zona se učetvorostručio. Od početka godine to su Obala Slonovače, Libija, Sirija, Jemen. A istovremeno stare krize nisu završene. U Avganistanu na primer borbe traju preko dvadeset godina, u Somaliji takođe, kao i u Kongu."

Komesar Guteres je sredinom juna predstavio svoj izveštaj za 2010. u Rimu. UNHCR je namerno izabrao glavni grad Italije za predstavljanje izveštaja, jer upravo tamo izbeglice iz Severne Afrike popunjavaju naslovne strane novina. Zvaničnici italijanske vlade često govore o "talasima" pa čak i o "cunamiju" izbeglica. Reč je o oko 18.000 izbeglica iz Libije, koje su do sada preko italijanskog ostrva Lampeduza uspele da se domognu Evropske unije. Svađa oko toga ko će preuzeti brigu o njima je ponižavajuća, izjavio je predsednik Nemačke Kristijan Vulf, koji se zalaže za jedinstvenu evropsku politiku azila:

"U Evropi koja sama živi u slobodi, vladavini prava i demokratiji, pokazivanje solidarnosti prema onima kojima je potrebna zaštita treba da se podrazumeva."

Preko milion izbeglica iz Libije prihvatile su susedni Egipat i Tunis, a ne Evropa. Činjenica je da četiri od pet izbeglica žive u zemljama trećeg sveta, naglašava UN Komesar Guteres.

Sve je više susednih zemalja koje prihvataju izbeglice

Na primer Kenija, koja sada otvara granice ljudima iz Somalije i Etiopije koji beže od stravične gladi. Drugi primer je Liberija - država koja je i sama bila u dugogodišnjem građanskom ratu, posle nemira u Obali Slonovače, prihvatila je preko 180.000 izbeglica - mnogi od tih ljudi smešteni su privatno, kaže Ibrahima Koli iz UNHCR-a u Liberiji: "Liberijanci su godinama dobijali pomoć iz Obale Slonovače tokom građanskog rata. Sada se osećaju dužnim da uzvrate. Tu je i faktor bliske etničke povezanosti sa obe strane granice."

Izveštaj UNHCR-a nije ružičast ni kada je reč o broju povratnika - njih je prema izveštaju za 2010. manje nego ikada. Pre svega zbog toga što konflikti i dalje traju.

Za oko 27,5 miliona takozvanih interno raseljenih lica koja su zbog konflikata, ratova ili prirodnih katastrofa morala da napuste svoje zemlje, situacija je malo bolja: skoro tri miliona interno raseljenih lica moglo je da se vrati i započne nov život na starom mestu. Većina povratnika su Pakistanci i Kongoležani, ali među njima su i Uganđani i Kirgistanci.

Šta se dešava kada povratak nije moguć?

Posle pet godina u egzilu, UNHCR proglašava stanje "trajnog izbeglištva" i pokušava da pronađe trajno rešenje. Kada dobrovoljan povratak nije moguć, onda se pribegava naseljavanju u zemlji prijema ili se traži azil u nekoj trećoj zemlji. I sa tim u vezi, UN Komesar za izbeglice Antonio Guteres, smatra da pre svega bogate zemlje moraju da promene svoje ponašanje:

"Pre svega je zabrinjavajuće ono što se posle 11. septembra dešava u razvijenim delovima sveta - restrikcije u pogledu migracije i pojačane mere bezbednosti. Istina je da su granice sve tvrđe. Istina je da je pristup azilu sve teži u razvijenom svetu, kao i da je ljudima tamo čak i fizički pristup odbijen u potpunosti."

Autori: Hele Jepesen, Tijana Milunović
Odg. urednik: Jakov Leon